Čekajući autobus na stanici zevnula sam. Podigla sam ruke visoko iznad glave rastežući se, a onda krišom bacila pogled ka desno. Tamo je stajao jedan dečak sa rukama u džepovima. Zamišljeno je gledao pravo ispred sebe u daljinu sa poluspuštenim kapcima. Vetar naglo dunu te mu skloni šiške s očiju i zanjiha njegovu smeđu kosu. Stresao se od hladnoće i slučajno uhvatio moj pogled svojim. Jedva primetno on raširi oči, ali mu izraz lica ostade isti. Ravnodušan. Iako mu je lice bilo ravnodušnog, hladnog izraza u njegovim očima videlo se nešto drugačije. Oči plave kao nebo bile su kao u malog deteta. Krupne, radoznale oči malog deteta štrčale su na licu ovog ozbiljnog tinejdžera.
Trenutak potraje dugo kol'ko bi potrajala večnost. Izgledalo je kao da smo hiljadama godina gledali jedan drugog u oči, a ne kao da sam ja odmah naglo okrenula glavu. Tim naglim pokretom rep koji mi je stajao na vrhu glave zavrte se u krug i udari me posred nosa. Podigla sam ruku ka pocrvenelom licu i protrljala nos jer je neprijatno peckao nadajući se da on nije video ovu malu predstavu.
Moje nade pregazi njegov prigušen smeh koji se jasno čuo u tišini ranog jutra. Niti sam ga ikad videla niti čula da se smeje pa sam se sva uzbuđena okrenula ka njemu, al' on već beše nabacio onu njegovu ravnodušnu masku i zakorači napred, ka autobusu.
Nisam ni primetila kad je žuta krntija koju stanovnici ovog malog prigradskog naselja zovu autobusom stigla na stanicu iako je bila prilično glasna. On je ušao na srednja vrata, a ja na zadnja kao i uvek. U prepunom autobusu nije bilo mesta da se stoji,a kamoli da se sedne, a ono što me je najviše živciralo je bilo to što nisam mogla da ga vidim u ovom krcatom autobusu. Nisam mogla da vidim njegovu svilenkastu kosu i plave oči.
Ljudi su se gurkali,izlazili i ulazili u ovo smrdljivo vozilo.
Kroz gužvu ugledala sam njegov crni ranac i plavu duksericu. Osećam se glupo. Dečku znam tek samo ime, a imam ogromnu potrebu da budem pored njega i da ga gledam. Kao neka uhoda sam. Govorim sebi iznova kako treba da prestanem da razmišljam o njegovom pogledu i kako mi srce poskoči kad mi ga uputi, ali to je jače od mene.
Naginjala sam se levo pa desno i podigla se na prste, ali sve što sam videla bili su ranac i dukserica što nije zadovoljavalo moju čudnu stranu s kojom još nisam u potpunosti bila upoznata.
Ubrzo sam stigla do stanice na kojoj treba da siđem. Dok sam izlazila pridržavajući se za šipku na čijoj su donjoj strani bile izlepljene žvake glava mi je bila okrenuta ka njemu. Vrata se zatvoriše i sada ga uopšte nisam videla.
Sa druge strane ulice mahale su mi drugarice i dok sam išla ka njima osećala sam se kao da koračam u nekom drugom svetu. Ovaj svet sada bio je realnost, a drugi svet bio je nešto što nema naziva, neka čudna privlačna sila. Znala sam da sve to u svojoj glavi preuveličavam, ali tako sam se osećala. Dva sveta. Jedan je pravi, a jedan je on, dečko po imenu Marko.
Jedno pitanje mi je zujalo u glavi: 'Da li se on to nasmejao na stanici?'