Stan na dan 🔚

X poglavlje

Približi mi se i lagano osloni svoje usne na moje. Usna mi zadrhti i celim telom me obliju žmarci. Sebastijan započne poljubac i odlučim da uzvratim, igra je takva.

Uzvratim poljubac i iznenadim se kada osetim da Sebastijan pokušava da produbi poljubac.

'On je samo klijent.' Obavestim sebe i prekinem poljubac.

Sebastijan me privuče u svoje krilo i osetim njegov polni organ. Da li je moguće da se napalio od samo jednog poljupca? Pogleda me i stavi svoju glavu na moj vrat. Ostavi mi mali poljubac na vrat dok niko ne gleda, žmarci se ponovo jave kada udahne moj parfem.

Nasmeje se tiho kako bih samo ja čula i ovo se polako ali sigurno pretvara u neprijatnu situaciju. Zašto? Zato što upravo sedim klijentu i krilo iako to ne želim ali jednostavno dovoljno sam udaljena od svih, svesna sam da ovo sve utiče na poslovni život ali nisam imala izbora. Nekada se nalazimo u takvim situacijama da nemamo vremena da odreagujemo kako želimo.

Još uvek se nalazim u Sebastijanovom krilu i želim da se sklonim što pre. Sebastijan mi onemogućuje svaki pokret jer me čvrsto drži oko struka.

Promrdam zadnjicom kao znak da želim da ustanem, ali Sebastijan to shvati potpuno drugačije i tek sada sam svesna šta sam uradila.

'Bravo, Elena. Što više pokušavaš da se izvučeš, još dublje padaš.' Opomenem sebe da moram što pre da se sklonim, ali shvatim da Sebastijan sve to namerno radi.

Primetim trenutak kada Sebastijan malo opusti stisak i shvatim da sada imam priliku, sklonim se brzo i nevino se nasmejem Sebastijanu. Pogled mu je mračan i verujem da bi on ovo vrlo rado nastavio ali meni ne pada na pamet da bilo šta ovako nastavim.

Uvek sam se držala svojih poslovnih načela i planiram da će to tako i biti. Jednostavno je. Ne razumem ponašanje drugih koleginica ali jasno sam sebi stavila do znanja da ja to ne želim.

Ovo pakleno veče se privodi kraju i mislim da sam trenutno najsrećnija zbog toga. Ne znam koliko je sati ali umorni napuštamo Sebastijanovu sobu.

"Jedva čekam da se vidimo, lutko." Sebastijan mi šapne dok izlazim i šokiram se kada mi ostavi još jedan poljubac ali ovog puta srećom poljubio me je u obraz.

"Dogovorićemo sastanak uskoro. Potrebno je utvrditi skice i još neke detalje."

"Znaš odlično da ne mislim na to."

"Nisam sigurna, na šta tačno ciljate gospodine." Ispravim se i uzvratim mu pogled. Jako se zeznuo ako je mislio da će me pridobiti samo zbog jednog primoranog poljupca.

"Laku noć." Okrenem se na peti i krenem u svoju sobu. Pogledam na sat i shvatim da je 3 ujutru. Ne spava mi se ali mogla bih se istuširati.

Ne znam kada sam se sinoć uspavala, ali i više je nego jasno da se nisam naspavala. Nabacim svoj najbolji osmeh  i uputim se na zajednički doručak. Koliko znam danas se vraćamo kući.

"Hej, kako si?" Veselo me upita Marina dok čeka lift.

"Umorna sam, jedva čekam da stignem kući." Umorno odgovorim i nadam se da neće nastaviti razgovor.

"Ti ne znaš?" Upita me iznenađeno.

"Šta ne znam?"

"Ne vraćamo se zajedno, neko je predložio šefu da ostanemo i danas. Imamo slobodan dan u utorak jer se vraćamo u ponedeljak."

Šta? Zar nije dogovor da se vraćamo danas? Ostajemo cele nedelje i ponedeljka ovde? Ne, ja ovo stvarno ne mogu.

"Dobro jutro." Pozdravimo sve za stolom i shvatim da su dva prazna mesta pored Andrijane. Krenem ka njoj sa osmehom jer ću barem doručak normalno obaviti.

Konobar mi donese kafu i zahvalna sam jer mi je prekopotrebna.

"Hvala." Zahvalim se i  nastavim da slušam razgovor ali bez uključivanja u isti.

Ponedeljak, 10:00h

Dođem ispred stana i lagano se vučem do lifta. Nestrpljivo očekujem svoj krevet koji mi tako nedostaje.

Ispred naših vrata ugledam našu komšiku, Ljiljanu koja je izuzetno fina žena.

"Mila moja Elena, mama nije tu?"

"Nije, otišla je kod tetke. Da li si dobro?" Pritrčim ka njoj kada je ugledam kako se hvata kako se ne bi srušila, primetim da je bleda.

"Dođi." Uhvatim je dok pokušavam jednom rukom da pronađem ključ i otključam vrata.

"Neću da ti smetam, dete drago."

"Ne smetate mi. Dođite." Uvedem je u dnevnoj sobi i požurim kako bih joj donela čašu vode. Ostala je sama, deca su joj daleko skoro i da je ne posećuju dok joj je muž preminuo pre par godina. Rado sa mamom ispija kafu i uvek smo tu kada god bi joj nešto zatrebalo i obrnuto.

"Izvoli, teta Ljiljo."

"Iseliće nas." Tiho šapne dok ispija vodu.

Šta? Šokirano se spustim pored nje i ne mogu da verujem šta sam čula. To nije moguće.

__________________________________

Nestrpljivo očekujem mišljenje🤗🤗

Hvala na svim divnim komentarima na prethodnim poglavljima💗💗