Osećao se veoma umorno posle celodnevne vožnje autobusom, kao za inat kasnio je 3 sata, a telefon mu se isključio još na polasku pa nije mogao da se javi Aleksandru. Tako je počeo vikend koji je trebalo da bude pauza od grada sa nula posto stresa.
Stefan je izašao is autobusa u maloj varošici Gorska vila. Mrak je polako počeo da sklapa svoje prste preko ljudskih očiju. Stefan se nadao da ga Aleksandar i dalje čeka. Varošica je bila naspram velikog grada čudno tiha i prazna. Na pustoj ulici, vladao je vetar i senke koje su udarale o zidove niskih kuća. Došao je do kafane gde je trebalo da ga čeka Aleksandar. Nadao se da je jos uvek tu. Ušao je u kafanu punu ljudi koji su došli da zaliju još jedan petak. Nije video Aleksandra u kafani. Prišao je čoveku koji je delovao kao vlasnik kafane. On mu je rekao da ga je Aleksandar dugo čekao, ali je na kraju odustao i otišao. "Samo mi još to treba", pomislio je Stefan. Međutim, znao je da u selima poput ovog svi sve znaju.
"Da li znate gde je kuća u kojoj je moj drug i da li me možete odvesti tamo?"
"Bojim se da to nije moguće."
"Platiću vama ili bilo kome ko hoće da me odvede."
"Nije problem u novcu, gospodine. Daću vam smeštaj u mojoj kući i sutra ujutru ću vas lično odvesti."
Stefan nije mogao da poveruje kakve je sreće. Kao obožavalac horor filmova, imao je nekoliko ideja šta bi moglo da krene po zlu.
"U čemu je onda problem?", upitao je, pokušavajući da zadrži poslednje mrvice ljubaznosti.
"Gospodine, ovde se noću u šumi pojavljuje vila. Ljudi se plaše da noću idu kroz šumu jer se niko iz tih šetnji ne vraća."
"Pa,divno", pomislio je, "Bolje da su bolesno sujeverni nego kanibali. Ali ako im ljudi stvarno nestaju nisu to čista posla."
Stefan je oterao te misli i okrenuo se meštanima koji su bučno nazdravljali.
Stefan je podigao glas: "Da li neko može da me odvede do kuće na kraju Lesničke šume?"
Kao da im je neko dao znak svi su počeli da se smeju. Stefana je uhvatila nezaustavljiva jeza. Vazduh kao da se zgusnuo. Činilo mu se da iz razjapljenih usta, iz kojih su zubi već davno počeli da beže, izlazi gotovo opipljiva, žuta para koja je smrdela na trule desni, na raspadnuti želudac koji se polako krčkao na svakoj novoj, sada neophodnoj dozi alkohola. Želja da ode je naglo porasla. Kada su se konačno zaustavili, Stefan im je ponudio novac. Tada je rulja uvidela da se njihov posetilac ne šali. Zavladao je muk, sablasna tišina.
"Ljudi kao da su na dugmad, hajde da imitiramo jedni druge. Prokleta zona sumraka", govorila mu je njegova rastuća frustracija.
"Vidite, gospodine", rekao je vlasnik kafane: "Možete slobodno da ostanete u mojoj kući."
Stefan je smo za trenutak razmatrao tu mogućnost i odmah je odbacio. Cela ta situacija mu se nije sviđala. Slušao je o takvim mestima. Ujutru bi mogao da se probudi sa loše izvađenim bubregom i loše zašivenom ranom. Mašta mu je radila velikom brzinom. Javljale su mu se razne grozne slike. Suzdržao se da ne potrči napolje, šta bi radio u toj prokletoj nedođiji. Misli su mu trčale sprint po sivoj masi.
"Gde li je Aleksandar samo našao ovo selo?", pomislio je.
Pošao je napolje bez nade da će se bilo šta sem vazduha poboljšati. Čuo je pomalo nestabilne i teturave korake iza sebe. Okrenuo se brzo. Srce mu je tuklo u grudima. Odzvanjalo je.
Bio je to jedan polupijan meštanin sa tupavim osmehom i dalekim pogledom. Kao da se trgnuo kada je video Stefana.
"Ja te mogu odvesti donekle, na dalje ideš smo pravo i ne obaziri se šta god da čuješ. Samo ideš napred. Ne osvrćeš se!", rekao je.
Stefan se ukočio od pogleda tog stranca koji je iznenada bio čist, ozbiljan. Već u sledećem trenutku trezvenost je nestala, oči su opet skakutale, a crte lica su postale ponovo blesaste.
"Pa, i nije da imam mnogo izbora. Mogu da spavam iznad ovih pijanih marioneta i da se nadam da će košmari biti najveći problem. Ili da lutam ulicama do jutra", mislio je, "A mogu i da lutam šumom sa čovekom koji liči na odbeglog ludaka u nadi da ću bezbedno stići tamo gde želim... A tu je i vila." Nasmejao se u sebi: "Uvek može da se pojavi vila i prekrati mi muke."
Njegov novi prijatelj ga je bez problema doveo do pola puta kako je on sam rekao.
"Dalje ne mogu. Idi samo pravo i poslušaj moj savet, ne osvrći se, ne slušaj", rekao je.
"Hvala vam", pomalo nesigurno je progovorio Stefan.
U zagrljaju šume ova šetnja nije izgledala kao tako dobra ideja. Nije znao šta drugo da uradi, osim da da nešto novca svom saputniku i nastavi dalje sam. Čovek ga je uhvatio za ruku i uneo svoje izbrazdano lice u Stefanovo, smrdeo je na rakiju, pivo i crni znoj.
"Ako je ipak sretneš, počupaj joj malo kose, to je njihova slaba tačka", preneo se slabašni, ustajali, žuti šapat.
Uprkos tome što nije verovao, nije mu bilo baš lako na duši. Udahnuo je duboko i krenuo pravo.
U mrak.
Zviždao je najglasnije što je mogao i polako se opuštao. Video je tračak svetla, sad mu je bilo lakše, znao je da je na pravom putu. Prestao je da zviždi i ubrzao korak.
Dok je žurio da stigne na kraj ovog košmara, nešto je okrznulo samu ivicu njegovog uma. Čuo je nežan ženski smeh, tako tih da je više terao vazduh oko njegovog lica da drhti nego što je zaista čuo taj zvuk. Kao većina ljudi, Stefan je bio zaražen jednom neizlečivom bolešću. To je radoznalost. Skrenuo je ka tom zvuku. Čula se blaga pesma koja je dozivala njegovu krv i prelivala je, njegova koža je čeznula i tražila, um je izbrisao sva upozorenja. Tihi glas je klizio po njegovom umu isključujući svaku potrebu i misao, sem želje da se približi izvoru te čežnjive pesme, tako slatke i tužne, ali bez bola. Kako se približavao tom nevidljivom a opet tečnom opijatu, jedan deo njega je želeo da se odupre. Ali taj sitni glasić u nekom dalekom delu njegovog bića je bio nevažan i samim tim nadglasan tim opijumom koji ga je obuzeo.
"Gde je tu opasnost", bunio se omađijani Stefan, "ovo božanstvo je i hrana i piće i prijatelj i sve što mi treba."
Izašao je na čistinu nošen notama koje su potkovale njegove noge. Ugledao je jezero iz kog je isticala mala rečica. Poput stakla na mesečini. Iz jezera su krenuli mehurići, a potom i kapljice vode. Stefan je bio zadivljen dok su se kapi vode, kao biseri, dizale ka nebu.
Tada je iz vode izašla ona. Boginja besmrtna, neuništava lepota, kraljica noći, kože kao providna svila. Malo, krhko, požudno. Lice joj je bilo lepo, nežno, belo sa usnama koje su pevale i zvale samo njega. Žena nad ženama, sva inspiracija i žudnja ovog sveta, san, i želela je njega. Gledala je u njega svojim krupnim plavim očima, obećavala bez reči, dodirivala bez dodira. Osetio je da iznad svega želi da bude u njenom zagrljaju, da je nikad ne pusti. Duga plava kosa se vijorila oko njenog nagog tela kao tečna tkanina, otkrivajući delove bele porculanske, ali meke kože. Stefan nikada pre nije toliko žudeo za nečim kao sada. Teralo ga je na granicu ludila, na drugu stranu.
Da je sve vreme išao ka njoj shvatio je tek kada je osetio ledenu vodu oko sebe. Ali to ga nije probudilo, niti oteralo. Približavao se svom cilju, ili se to približavalo njemu. Dodirnula ga je. Njen zapanjujuće hladan dodir kamena i čvrst zagrljaj kojim ga je prihvatila je ugasio pesmu. Na neki način shvatio je da će umreti, ali to ga nije brinulo. Kao da se dešavalo u nekom drugom univerzumu pa nije bilo bitno, jer je onaj pravi Stefan bezbedan. Povela ga je sa sobom.
Tek kada mu je ledena voda prekrila i usta i nos, počeo je da se bori za svoj život. Ali uzalud, njene kamene ruke i tvrdo telo sasvim drugačije od onoga kako ga je on video, ga je držalo u čvrstom ljubavničkom zagrljaju i vuklo ga na dno, u Had.
Dok mu je zadnji atom vazduha napuštao pluća ošamario ga je poslednji savet. Otkinuo je pramen zlatne kose. Pustila ga je istog trenutka. Njena pesma je postala nezaustavljivi vrisak . Njeno lepo ali kameno obličje je počelo da se raspada neverovatnom brzinom. Stefan je mlatio svojim udovima ne bi li pobegao. Voda se mešala sa delovima njegove nesuđene ljubavnice. Još jedan zamah i opet će udahnuti vazduh. U poslednjem trenutku osetio je kandže od njenih napuklih kostiju kako ga vuku na dno. Sada je znao da je njeno ime Smrt. Zagrlila ga je poslednji put. Voda je punila njegova pluća. Njene oči su usisavale svetlost.
Zajedno su dodirnuli dno.
