Ostani

Svi te mrze

Sedela je u učionici, profesor samo što nije došao. Niko nije želeo da sedi pored nje već mesecima. Još otkako su je proglasili čudakinjom i jadnicom. 

Grupica dečaka joj je prišla i počeli su je zadirkivati. Nazivati je imenima. Ona nije obraćala pažnju na njih, doktorirala je veštinu ignorisanja drugih. Drugi su se već počeli okretati prema njima, samo su gledali, niko nije želeo da ih zaustavi. Čak ni njena bivša drugarica. 

,,Jadnice'', izgovorio je jedan od njih. I sama se pitala koliko je puta čula tu reč. I svaki put kad bi joj neko to rekao, sve je više i više bolelo, jer je svakim danom sve više i više bilo istina. Ona i jeste jadnica. Nema prijatelje. Ostavili su je jer je čudna. Jer je jadnica. 

,,Čudakinjo, ko bi te ikad poželeo?'', smeđokosi dečak ju je počupao za kosu. Nije reagovala, ali ne zato što je nije bilo briga, već zato što je u sebi ponovila to pitanje. 

Zaista, ko bi je ikad poželeo? Ko bi ikad poželeo takvu slomljenu devojku, koja je uvek sama, koja nikad ne bi povredila druge, a ipak svi povređuju nju. 

,,Svi te mrze''

Te reči su joj se urezale i zabolele je, jer je to bila istina.

Jer, ko bi poželeo nekog ko nema prijatelje, koga svi mrze.
Ko bi poželeo devojku koja sama sebe mrzi?

Imala je prijatelje, imala je drage osobe. I svi su je napustili.

Ali nikad ih nije pitala da ostanu

Nikad ih nije zamolila da ostanu

Nikad ih nije, niti će ih ikada preklinjati da ostanu