~ Strastveni ~

2.

Nemanja

U mislima mi je advokatica, onako ljuta i hladnokrvna. Iako se vidjelo da nije spavala cijelu noć ona izgleda bolje nego milion riba koje sam sreo u svom nocnom zivotu. Ona je zgodna, kulturna i izgleda jaka na rijecima, recimo da nije za dzabe postala advokatica. Koliko je pametno da ti se sviđa sestra inspektora koji te doveo do ovoga?

- Imaš posjetu Popoviću. - Smoreno je dobacio čuvar i uveo nekoga.

Čekao sam da vidim ko je to i kada sam video nije mi se baš dopalo, ispred mene stajao je lično Danijel Petrović, moj saradnik i jedan od mojih čestih kupaca samo pod maskom.

- Popoviću, ko bi rekao da će ti udoban jastuk zamijeniti ta tvrda klupica? - Sažaljivo je namrstio facu.

- Da, ko zna može se i tebi desiti. - Uzvratio sam nasmijano.

- Nije ovo bio dio dogovora, kako planiraš da se izvučeš odavde? -

Žvakao je žvaku dok je pričao sa mnom, ruke su mu tipicno klosarski bile u dzepovima a njegova ćelava glava se sijala čak i u ovoj rupi. Imao je taj pogled od kojeg se krv ledi ali bio je mlad, odavao je utisak zelenog mladića koji se samo diže u nebesa jer mu je zanimljivo. Bio je on mnogo vise od mladića.

- Trebalo bi uskoro. - Odgovorio sam sigurno.

Nisam bio siguran ali sam vjerovao Katarini.

- Znaš da ne mogu zauvijek da te opravdam kod ćaleta. - Oštro me upozorio.

U svemu tome glavnu riječ vodi njegov tata ali se naravno pita i sin, on je njegovo jedino dijete i mnogo mu je dragocen a ja sam mu jednom prilikom spasao život. Duguje mi mnogo.

- Znam, izdrzi još malo. - Opusteno smo ćaskali.

- Vidimo se. - Rekao je i okrenuo se pogledavsi jos jednom ovo mjesto.

On je tatin sin i kao uvijek njegov je dosije čist kao suza, on je dijete za primjer ali i glava losih poslova. Danju dzentlmen a noću kriminalac, ko bi rekao zar ne?

Vratio sam se na svoju klupicu i nasmijao koliko sve ovo zvuci glupo, sve je ovo kao neki san, imam seksi advokaticu koja pokusava na sve nacine da me oslobodi a njen zao brat joj ne dopusta da se izvuce tako lako. Dobar scenario za film.

Kristina

Sjedim već satima i rešavam neki slučaj, pripremam se za suđenje i čekam Dejana. Noćas se zadržao na poslu izgleda, inače nikada ne kasni ali u svađi smo i ne mogu da ga zovem i pitam. Mrzim kada se posvađamo i onda ja nemam prava da pitam, mislim imam ali to nije pravda...

Misli mi odlutaju na mog novog klijenta, na Nemanju, on je previse opusten i miran s obzirom na to gdje se nalazi. Znam mnogo njegovih kolega koji su zavrsili tamo i bili bijesni, lupali su o rešetke, lomili sve sto je moglo da se slomi i jednostavno želeli vani. On je drugaciji, miran je, strpljivo čeka da izađe i ponasa se kao da je sve ovo samo prolazna stvar.

Začuje se otvaranje vrata i glasan kikot ženske osobe u hodnik a onda i Dejanov glas, ko je to?

- Budi tiha, Katarina možda spava. - Šaputao je i smirivao curu.

Stajala sam pored vrata sobe i prisluskivala razgovor, nadam se da me ne vara jer ja sam advokat, unistila bih ga.

- Zašto je trpiš? - Upitala je veselo.

Ovo je vec previše, ko je ona da pita to mog muža? Žena sam mu i treba da me trpi. Počeo je da se smije zatim se čulo spustanje roletni u dnevnoj.

- Pijana si Mia, da sam znao da ćeš se napiti od jedne čaše odložio bih posao. - Zezao ju je.

- Ne, samo mislim da zaslužuješ bolje. Ti si dobar covjek Dejane. - Nastavljala je da ga provocira.