~ Strastveni ~

10.

Katarina

Pitam se kako je Ani, čeka dijete koje neće imati svog oca, mada sam ja veliki dio te nesreće. Dok sjedim po prvi put u hodniku sudnice kao klijent a ne advokat, razmisljam o svemu, kako će djelovati ovaj brak i kako će to prihvatiti moja porodica? Prvi put sam pomislila da su mi porodica, ipak sve je to jako teško reći na glas i tek tako se pomiriti sa istinom.

- Tu si. - Miona se pojavila sa dvije kafe u ruci i predala mi jednu. - Mislila sam da bi ti bila potrebna. - Nastavila je.

- Nemaš pojma koliko. - Nasmijala sam se. Red je da ona bude meni advokat, mislila sam da mi advokat nikada neće biti potreban ali izgleda da se neke stvari jednostavno dese jer ih ne želimo.

- Razvodiš se. - Sada se ona nasmijala, shvatila sam to kao znak da treba da ludujemo i krenemo u provod.

- I udajem. - Izlanula sam nesvesno a ona je izbuljila u mene.

- Molim?

- Udajem se, mislim da sam pronašla ono što bi svako poželio. - Slegnula sa ramenima.

- Ali to je veoma brzo.

- Ovaj razvod kasni, nije baš tako brzo. - Objasnila sam.

- Ko je on? - Radoznalo je upitala.

- Moj bivši klijent.

- Zar to nije protiv pravila? - Pobunila se.

- Nije ako je završeno suđenje, ja sam svakako dodijeljena tačnije nisam bila njegov licni advokat. - Zaista je tako bilo samo što je Darko dosta pomogao sa predlaganjem.

Pogledala sam niz hodnik i ugledala svog muža koji će za samo par minuta biti bivši, pitam se hoću li ga prezirati kao što sve žene preziru svoje bivše muževe? Hoću li biti jedna od onih koje ga mrko gledaju i jedva čekaju osvetu? Ne. To ne bih bila ja, zar ne? Odjednom se plašim.

Miona me hvata za ruku koja drhti i to mi daje do znanja da treba da se smirim.

- Katarina, Miona. - Pozdravio nas je ponosno dok je stajao ispred nas uzdignute glave.

Ovo je značilo samo jedno, ovo je prijateljski raskid, bez drame i sukoba. Neću biti jedna od tih bivših supruga.

- Zdravo.

- Samo to ženice? - Pokušao je da se našali ali mi nije bilo tako smiješno.

- Uskoro bivša. - Napomenem skoro pa ljutito.

- Uredu, uredu.

Odlučio je da se odalji i odahnula sam a onda sam ugledala Anu i Danijela na kraj hodnika, nasmijala sam se jer odjednom nisam osjećala samoću. Oni su bili tu i znam da su iskreno došli da me podrže, tako sam sigurna da je i Nemanja ispred.

- Ana! Nisam vas očekivala. - Pogledala sam upitno Danijela a on me je samo privukao u zagrljaj.

- Mi smo porodica. - Prošaputao je.

Ispunilo mi se srce i malo je falilo da zaplačem, bez obzira sto je ovo samo razvod, on je ipak bio moj muz s kojim sam dijelila krevet i želje. Možda je bio greška i možda ne tolika ljubav ali nedostajaće.

...

Vrijeme je tako sporo teklo u sudnici a tako brzo smo okončali to i već sada sam se osjetila spremnom da se udam. Međutim, šta ako ovo nije razumno? Šta ako me brzo prođe kao i sa Dejanom?

- Gdje je Nemanja?

- Ispred je, čeka te. - Nasmijala mi se toplo i namignula mi.

Ubrzala sam korak niz hodnik, htela sam da ga vidim ali između ostaloga i da budem sigurna da li griješim. Izašla sam iz suda i ugledala ga naslonjenog na haubi crnog audia, nasmijala sam jer je izgledao kao i svi kriminalci iz filmova ali nije to bio. Ugledao je i on mene te skinuo naocare za sunce i nasmijao se.