𝐙𝐚𝐭𝐢𝐬̌𝐣𝐞 𝐩𝐫𝐞𝐝 𝐛𝐮𝐫𝐮| 𝐳𝐚𝐯𝐫𝐬̌𝐞𝐧𝐚 ✔︎

Drugo poglavlje

Matea

Ovo se samo meni može dogoditi. Samo maler za malerom. Duple poslove i to pazi molim te za manju platu. Kako bi dala otkaz samo da mogu. Znam da ne smijem da budem ne zahvalna ali ovo je stvarno previše. Svako jutro se budim sa nadom da će drugačije da počne dan, da će i mene neko shvatiti i prihvatiti me kao osobu, drugaricu, pa možda čak i kao djevojku. Kada ste dobrih dvadeset devet godina sami trebalo bi da se naviknete na to. Samo meni eto nikako ne polazi za rukom da to konačno shvatim.

Kada te ljudi dugo odbacuju od sebe i zbijaju razne šale na vaš račun onda konačno počnete da vjerujete da su oni vjerovatno u pravu. Milion na prema jedan što bi se reklo. Sa odrastanjem naučila sam prepoznati poglede upućene prema meni, koje su pune prezira, odbacivanja a najviše gađenja.. O da pogledi gađenja su bili mnogo česti i najviše su me boljeli.

Svaki put kada pomislim da nemam više suza, one kao da se same od sebe pojave. Tako je i ovaj put. I ne trudim se ih više zadžati. Neka padaju, neka me svi gledaju, navikla sam na to svakako.

Dobro, razumijem i ja i shvatam da sam po prirodi „aljkava" „smotna" ali svakome se to moglo dogoditi. I kako ja uvijek imam razumijevanje za sve, samo očigledno niko nema za mene. Propustila sam čak i autobus. Pješice se vraćam do stana. Sama. Sama u stanu. Sama spavam. Nemam čak ni mačku. Ni one me ne vole. Sjećam se da sam jednu našla ispred ulaza u zgradu i kada sam je htjela da je pomazim, ona me je tako ogrebala da me manje vidljiv ožiljak na lijevoj ruci podsjeti na taj događaj.

Ulazim u stan. Nisam čak ni gladna. Samo su mi u mislima odzvanjale riječi od Sare „Ne mogu da vjerujem šta si ti uradila. Kako si mogla samo to da uradiš i da pomisliš da se neće saznati. Jadan mladić je potpuno bio mokar od tvoje nespretnosti. I zbog toga od sutra radiš sve duplo ali za manju platu. Budi srećna što uopšte imaš posao. Bar i sama znaš da je danas svako zamjenjiv pa čak i čistačica poput tebe."

Pa svaka čast onome koje to rekao prvi, da svi su odjednom zamjenjivi kada ne voli te osobe. Kako nisu zamjenjivi kada su vam sve na svijetu, kada ste očarani njihovom pojavom, pa postajete slijepci pored vlastitih zdravih očiju?

Niko ko voli ne želi da bude tako lako zamjenjiv. Svi žele da budu broj jedan.

Oka nisam sklopila protekle noći. Prevrtala sam se na krevetu. Vagala opcije. Šta mogu a šta ne.  Mnogo se brinem. Manja plata. Da li ću moći platiti nadolazeće račune. A da tražim još jedan posao pa praktično je ne moguće. U „Buri" sam trenutno i prva i druga i treća smjena. Ko će to da izdrži.

Oblačim svoje radno odijelo. Metla, kanta i krpe u ruke, pa da počnemo. Svi spratovi su moji. Minuta za minutu, sati za sati su prolazili i kada sam svaku sobu sredila, pogledam u svoje prste smežurane od vode. Divno. Ovo ni najblaža krema za ruke ne može da popravi.

Stavljajući ruke silazim niz stepenice, moj želudac se tako glasno oglašava „Ne brini se, sada ćemo da vidimo ima li šta u kuhinji, trebalo bi da je ostalo." Tješim samu sebe, ali volim i da pričam sama sa sobom.

„Nisam znao da i pričaš sama sa sobom, ali mogu ti reći nespretna djevojko pa ko to još nije radio. Svi mi to radimo tu i tamo." , ne mogu da vjerujem koga moje uši čuju. Bože šta da radim. Opet ću upasti u nevolju ako nešto kažem ili povisim ton moga glasa.

„Znaš ako si baš gladna, u kuhinji sam rekao da nam ostave što ostane za večeru, ja sam se upravo tamo zaputio i možeš sa mnom"  , i dalje čujem da priča. „Ne znam ti čak ni ime, i želio bi da ti se izvinem zbog dodatnog posla"  , ne mogu više da ga slušam.

„Vidi, kolega, ni ja tebi ne znam ime, ne morš ni ti da znaš moje. Ako te baš zanima ko sam ja, e pa ja sam niko i ništa kako za ostale tako i za tebe. I da nisam gladna." U tom trenutku obadvoje spustimo pogled na moj stomak koji se oglasi sa prilično jakim zvukom za hranu.

„Pa ovome što čujem, čini me se da si jakoo jako gladna. 'ajde sa mnom obećavam samo ćemo jesti a ja ću sve vrijeme šutiti. Neću ni riječ progovoriti." U glasu mu osjetim obećanje, ali da li će ga ispuniti?

Kako da mu objasnim da ne želim ići sa njim. I da se nije ovo dogodilo sa duplim poslom i da smo se „normalno upoznali" ja jednostavno ne znam se ponašati u društvu nekog momka. Ne znam se nikako ponašati. Uvijek ispadnem ili previše dosadna ili naporna a najviše mi polazi za rukom da budem nespretna, u šta se i on sam uvjerio u to.

Čitala sam ja romantične knjige i gledala filmove, samo takve i gledam sa srećnim krajem kada ja nisam srećna, neka drugi budu. Kada te dugo godina izbjegavaju otupiš i za osjećanja, i za nova druženja. Ja jednostavno ne znam da se ponašam kada sam sa nekim. Samo pravim budalu od sebe. O da. Svaka bi druga djevojka znala šta da radi u ovakvim situacijama. Ne bi analizirala nego jednostavno prihvatila, suptilno zavodila. Ni to čak ne znam da radim. Sve smiješno izgleda kad ja uradim.

Opet previše razmišljam. Sjeti se šta bi druge djevojke uradile na mom mjestu. I dok ja razmišljam on najednom progovori :„I je li idemo?" , opet taj njegov umiljati glas.

Hvala vam što čitate moje priče 💙