Slomljen ✔

24. Zabrinutost

"Mi ćemo da odemo u gostinjsku sobu malo da se odmorimo."

"Zajedno? Zajedno ćete da spavate u istom krevetu?"

"Nije nam prvi put, ne brini se." Pokušala sam da zvučim normalno i opušteno, ali kada je Layla zaprepašteno i začuđeno podigla obrve, shvatila sam koliko moja izjava pogrešno zvuči i brzo sam prekrila usta rukom. Osjetila sam Huntera koji je izvio usne u smiješak uz kožu mog vrata, te sam samo još više razrogačila oči. "To nije ono što sam..."

"Ne brini se draga. Ionako znaš da bi te otac ubio da to uradiš prije 18-te."

"U redu, u redu, shvatila sam." Layla se nasmijala i okrenula prema frižideru kako bi izvadila neke sastojke zato što je vjerovatno pravila ručak.

"Ali hej, rođendan ti je za 8 dana, zar ne?" U potpunosti sam zaboravila na moj i Royev rođendan. Od svih problema koji su nas obasuli, nisam stigla ni o čemu da razmišljam. Iskreno sam razmišljala o tome da ga uopšte ni ne slavim, ali znajući mog brata blizanca, napraviće veliku žurku u nekom klubu, a onda će mene da odvuče i natjera me da radim stvari koje nikada ne bih pomislila da bih ja mogla da ih radim.

"Rođendan ti je za 8 dana?" Upitao je Hunter koji se malo odmaknuo od mene, ali i dalje tako da mi je bio blizu da sam mogla da osjetim njegov parfem koji je bio moj apsolutni opijum. "Zašto mi nisi rekla?"

"Valjda sam i sama zaboravila." Sramežljivo i posramljeno sam se osmjehnula i spustila pogled dok me je on posmatrao proučavajući me.

"Hajde. Idemo da se odmorimo." Klimnula sam glavom i ustala sa stolice, a on mi je zgrabio ruku, te sam se pozdravila sa Laylom i zaputili smo se u jednu od gostinjskih soba koja je imala jedan veoma veliki bračni krevet.

"Moram samo da provjerim Millie nabrzinu. Ti se raskomoti." Izašla sam ponovo iz sobe i počela da hodam dugačkim hodnicima dok sam osjećala koliko me umor zaista udara. Ne mogu da vjerujem da sam zaboravila sopstveni rođendan, jedinu stvar kojoj bih trebala da se radujem u svom ovom haosu. Jedina stvar, koja bi pored Huntera, mogla da me odvede od svih problema i ovog užasnog previše realnog svijeta, barem na kratko.

Pokucavši na vrata sopstvene sobe, polako sam provirila glavom u unutrašnjost za slučaj da Millie spava jer znam da joj je to prešlo u naviku posljednjih par dana. Međutim, ugledala sam je kako sjedi na sredini kreveta i gleda uprazno u prostor ispred sebe, kao da joj se u glavi odvijaju nekakve scene, ali nije pokazivala nikakve emocije.

"Hej. Mogu li da uđem?" Izgovorila sam to nježno, a kada se trgnula i okrenula glavu u mom pravcu, blago sam se osmjehnula.

"Da. Da. Možeš da uđeš." Glas joj je bio promukao kao da nije danima pričala, ali sam znala da to nije bio slučaj zato što je jako mnogo vremena provodila na telefonu sa Susan. Uzrok su bile suze koje je izlila za svoju narkomansku sestru blizanku koju sada ne može ni da pogleda od razočarenja koje ih obe uništava. Sjela sam na ivicu kreveta i pažljivo osmotrila njeno blijedo lice, ogromne podočnjake ispod krvavih očiju, i crvenu kosu koja je bila raštrkana na sve strane. Usne su joj popucale i oblizivala ih je svakih par sekundi, ali to očito nije pomagalo.

"Da li si jela išta danas, Millie?" Upitala sam, a ona je spustila pogled i odmahnula glavom.

"Layla je stvarno dobra. Ali mora da prestane da mi pravi toliko hrane. Na kraju je samo baci."

"Moraš da jedeš. Mnogo si smršala za jako kratko vrijeme." Ona mi je prišla i stavila glavu u moje krilo, a ja sam počela polako da prolazim prstima kroz njenu raščupanu kosu, pazeći da ne povlačim čvorove previše jako.

"Nemam apetit."

"Ali moraš da jedeš, da li me razumiješ? Moraš." Govorila sam to nježno, ali sa autoritetom u glasu.