Slomljen ✔

22. Nered

"U redu. Ali... Hajde, samo idi da se odmoriš." Pogledala sam oko sebe i na kraju odmahnula glavom ustavši u isto vrijeme.

"Ne. Mislim da bih trebalo da odem kući."

"Molim?" Upitao je iznenada izgledajući uznemireno, i već narednog trenutka se našao ispred mene. "Anđele, hajde u sobu. Treba ti odmora."

"Ne, ja... Moram da raščistim glavu. Nisam sigurna... Sve mi je pomiješano trenutno."

"Ali..."

"Hunter, samo me pusti." Rekla sam kada mi je zgrabio ruku u pokušaju da me zaustavi.

"Jebeno neću da te pustim! Rekao sam ti da ću sve da ti kažem, jel' tako?! I hoću! Samo mi daj vremena!"

"Vremena?! Zar ga nisi imao sasvim dovoljno da me se otarasiš i riješiš se ovog tereta koji nosiš?! Shvatam, ti igraš solo! Uvijek si tako igrao! I ja više neću da ti se petljam!" Proderala sam se otrgnuvši ruku iz njegovog stiska dok me je on šokirano gledao, ali čim sam završila taj šok se pretvorio u čisti bijes.

"Nisam mogao da te se otarasim, zar ne shvataš to?!"

"Nisi mogao?! Nisi mogao?!" A onda sam zastala i razočarano shvatila da govori istinu. "Znaš šta, u pravu si. Ja sam kriva što ranije nisi mogao da me se otarasiš, i žao mi je što sam time pogoršala život i tebi i sebi. Ali evo sada te puštam, i ponovo si sam. Odustajem, Hunter, odustajem." Rekla sam u potpunosti poražena shvativši da u meni više nema ni trunke borbe koju sam osjećala prije samo nekoliko minuta kada sam se svađala sa Jasonom i kada sam odjebala Millie.

"To nije ono što sam... Ti odustaješ od mene?" Iznenada je upitao u potpunosti slomljen, a ja sam shvatila da sam uradila suprotno od onoga što sam htjela kada sam prvi put pričala sa njim. Naš razgovor mi je odzvanjao u glavi i klimnula sam glavom.

"Ne daješ mi drugog izbora, Hunter. Ako ja sebe mogu cijela tebi da dam, u čemu je poenta ako ti nećeš isto da uradiš?" Nekoliko sekundi me je gledao i onda klimnuo glavom odmaknuvši se za korak unazad, a moje srce se slomilo i u tom trenutku sam se prepala da više nikada neću moći pronaći dijelove koje sam njemu dala. Dijelove koji ću uvijek njemu pripadati.

"U redu. Ako je to ono što želiš..."

"Jebote, naravno da to nije ono što želim!" Proderala sam se i pogledala ga na taj način da sam bila spremna da kleknem na koljena i da ga molim da mi pokaže dio sebe. "Ono što ja želim..." Uprla sam prst u njegova prsa i gurnula ga mada se nije nimalo pomjerio. "Jeste da prestaneš biti kukavica i pokažeš mi se već jednom!"

"Ne želim da te izgubim." Tiho je rekao i malo mi je falilo da propustim da se nisam na vrijeme zaustavila u daljnjoj galami.

"Molim?" Uzeo je moje ruke u svoje i pogledao me ravno u oči.

"Ne želim da te izgubim. Obećajem da ću sve da ti kažem, ali dok ti to ne pokažem, ne mogu ništa da ti objasnim. U subotu, pokupiću te ispred tvoje kuće, 8 naveče. U redu?" Pogledala sam ga sumnjičavo, ali na kraju ipak klimnula glavom znajući da moje srce neće moći podnijeti da sada odem od njega. Ili ikada, zapravo.

"U redu." Uzdahnula sam i okrenula mu leđa, zaputivši se u sobu, ali prije nego što sam i korak uspjela da napravim, Hunter me je povukao za struk prema sebi tako da sam udarila u njegova snažna prsa. "Šta?"

"Anđele, znam da si i dalje ljuta."

"I biću do subote." Nasmijao se pored mene i taman što sam se opustila nakon naše svađe, Hunter me je poljubio u vrat. Samo odjednom, ukočila sam se, nesposobna da se pomjerim ili išta kažem. "H-Hunter..."