Ona je dobra ćerka, divna sestra, fantastična prijateljica, devojka za poželeti, sve do onog ključnog momenta. Ona je tražila ljubav za ceo život.
On je drzak, bezobrazan, ženskaroš i neverovatno privlačan ženskom rodu. On je godinama muškarac za je...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Maj 2019
Na sve sam bio spreman, na još nedelje i nedelje čekanja, ali da će ona sama da se odluči na taj korak nikad nisam ni slutio. Dok nam pakujem hranu da ponesem gore ne mogu, a da ne razmišljam o onome što se malopre desilo. Taj osećaj koji je prolazio mojim telom je nešto što nisam osetio, nikada. Nijedna pre nje nije izazvala to u meni tu količinu ljubavi, nežnosti, posesivnosti. Svakim danom je sve više volim, zato sam joj to i rekao jer ništa slagao nisam. Moram joj što pre reći za Livi, ne večeras naravno jer ne žeim da nam kvarim dan, veče, ali sutra.
Kada sam ušao u sobu ona je lezala na našem krevetu, na krevetu na kojem smo malopre vodili ljubav, na krevetu na kojem sam možda napravili naše prvo dete. Mislim da bih morao biti veliki srećnik da to uradim iz prve. Možda sada nije pravo vreme za dete, previše stvari se dešava trenutno, njeni roditelji ne znaju za naš brak. Ali opet kako treba da bude biće, manem se razmišljanja jer vode u milion smerova. Video sam kako se cimnula kada se pomerila, zato sam počeo da je ispitujem. Ne želim da se uplaši mene, da se zatvori, znam kako je bilo sa Urošem, ne želim to. Odagnala je sve moje sumnje i hvala joj na tome, da sam sad životinja kakav sam pre bio ponovo bih nasrnuo na nju, ali ona je moja nežna dušica i ovo je bio njen prvi put moram da obuzdam svoje nagone makar jedan dan, što iskren da budem ne znam kako ću uraditi. Jadan ja. Ostatak večeri smo proveli zagrljeni, uživali, najlepše veče u mom životu, do sada, a biće ih još mnogo siguran sam.
Čim je dan osvanuo znao sam da joj danas moram reći, uzeo sam sliku od obezbeđenja juče da joj pokažem da zna kako izgleda. Dok gledam sliku ne osećam ništa, zapravo već godinama unazad ne osećam, Tamara je zatvorila sve rane koje su postojale i da sam je upoznao ranije sigurno ne bih ovoliko godina izgubio na prolazne šemice, ako se uopšte mogu tako nazvati. Livi više ne izgleda kao na ovoj slici, što sam i rekao Tamari, tačno se vidi da nešto koristi zato sam se u neku ruku i uplašio i rešio da dodelim Tamari i mami obezbeđenje. Ne želim nikakve rizike. Obe su to jako dobro prihvatile, što me umirilo malo ali opet mozak mi radi sto na sat, prolaze mi milion scenaria kroz glavu i za svaki tražim način da ga unapred rešim. Zato sam pozvao Diega da dođe sutra, jer moram sa njim da prođem neke sitnice. Nisam izdržao da ovu noć držim ruke i svog druškana podalje od nje u moju odbranu ni ona mi nije baš pomogla u tome. Bio sam nežan, blag i opet je bilo pravo vođenje ljubavi, nekako sa njom ni ne mogu da zamislim da bude drugačije. Način na koji me njena unutrašnjost stezala, način na koji je njeno telo reagovalo, kako su nam pokreti bili sinhronizovani, nisam mogao da zamislim da dve osobe mogu toliko da se poklapaju.
Probudio sam se mirniji nego juče, ali čim je Diego došao, odmah smo otišli u radnu sobu kako bih ga pitao sve što me interesuje. Prvo mi je ispričao o telohraniteljima koji su odabrani za Tamaru i koji su se priključili maminom timu, jedan će biti dodeljen Tomasu i jedan meni čisto za svaki slučaj. E kada smo prošli sve o njima ja sam počeo sa pitanjima.
„Reci mi kako možemo još da je zaštitimo? Pratimo? Nemoj tako da me gledaš, želim neki uređaj za praćenje za koji ona ne mora nužno da zna da postoji.", možda sam malo paranoičan.
