Noć istine🔚

Dalas

Januar 2019

Ispred suda smo se rastali, Sem i Beti su otišli dalje, a Tamara i ja smo krenuli ka Heleninom stanu. Da budem iskren hteo sam da spavam sa njom, jesam, ali ako je stvarno nevina, još je plus sada i pripita, ne želim da se sutra kaje. Mislim ono, nije kao da me je briga. Ma koga lažem, briga me je naravno, to nije nešto što se gubi svaki dan i posle dvadesete godine, danas devojke sve ranije i ranije stupaju u odnose, što ne znam baš koliko je pametno, ali je valjda postalo normalno pa niko ni ne obraća pažnju previše.

Zato, ako je zaista devica, a ja sa devicom nisam bio još od srednje škole, nećemo otići toliko daleko sigurno. To poštujem, nisam ja za nju onda. Ustvari, da je ona trezna, i da mi to trezna traži, bez razmišljanja ali bez razmišljanja, dok ovako.. Ma gde sam ja otišao, nismo do toga uopšte ni došli, a ja sam se već uneo u razmišljanje.

„Zašto se mrštiš?", čujem Tamaru kako me pita.

„Mrštim se? Nisam primetio, nešto sam se zamislio.", što je i istina u mislima sam miljama daleko.

„Sladak si dok se mrštiš.", i kako je to rekla, počela je da štuca, a ja sam morao da se nasmejem.

„Jesam?", upitam je i na brzinu pogledam ka njoj, a ona naslonjena na sedište, gleda u mene i klima glavom.

„I mnogoo si leeep, i zgoodaaan, te tvoje oči, tvoj osmeh, kosa. Navodiš me na greeh, Dalaseee, a ja, ja..", i počne da štuca.

„Šta ti?", sada već na licu imam osmeh, koji preti da mi pocepa obraze, jer me već bole.

„Ja, nikada greh počinila nisam. Ali želim, večeras želim i ti ćeš mi u tome pomoći, zar ne? Reci mi da hoćeeeš.", kaže mi umiljato, i spušta svoju ruku preko moje koja se nalazi na menjaču. Isti sekund kada je ona spustila ruku, meni je kroz telo prošao naboj, od koje mislim da mi se naježila kosa na glavi.

„Hoću kuco, hoću.", moj odgovor je nasmeje i ona zadovoljno klimne glavom i utone u sedište, ali ne skida svoju ruku sa moje.

Parkirao sam se ispred Helenine zgrade i tek tada sam primetio da je Tamara ustvari zaspala. Nisam imao srca da je budim, pa sam je tako gledao dobrih par minuta, i iz nekog meni nepoznatog razloga, uzeo sam telefon i slikao je. Nisam mogao da odolim, previše je slatko spavala.

Pokušao sam da je probudim ali nisam uspeo. Zato sam uzeo njenu torbicu, izašao iz auta, otvorio suvozačeva vrata, i polako je izneo iz kola. Bila je lagana kao pero, toliko lagana da sam je mogao držati jednom rukom, dok sam drugom zaključavao auto i otvarao vrata od zgrade. Portir kada nas je video, samo se nasmejao i tiho poželeo srećnu Novu, i pozvao mi lift.

Nekako sam u liftu našao ključ od stana u njenoj torbici, niti manje niti punije torbice, nikada mi neće biti jasno, kako žene toliko stvari natrpaju u torbu. Otključao sam vrata tiho i polako je uneo u stan, znao sam koja je njena soba, ali nisam mogao da idem do tamo, jer mi je njena glava bila na prevoju vrata, i tačno se mazila od moju bradu i vrat i ispuštala je tako slatke zvukove, da mi nije bilo dobro, a nosim je svega par minuta. Zato sam morao što pre da je spustim, a najbliže mesto bilo je u dnevnom boravku, kauč, pa sam se tamo i zaputio.