Osveta #1

2. poglavlje

Veselo mi se nasmiješila i mahnula mi kad sam im prišla. Spustila sam se pred nju, a ona me je odmah zagrlila.

„Zdravo, Aurora. Drago mi je da te opet vidim", rekla sam na znakovnom jeziku. Znakovni jezik sam naručila isključivo radi nje. Iako je mogla pričati obje smo rado govorile na znakovnom jeziku. Znala sam čitati s usana što sam naučila dok sam bila u Škorpionu.

„Morala sam doći i pokazati ti moj novi crtež." Veselo je poskočila i pružila mi list papira. Na listu je opet bila nacrtana mala ptičica i bila je stvarno vješto nacrtana. Za curicu od sedam godina, crtala je nevjerojatno. Moj hladnjak u mojoj kući se ispunio hrpama njezinih crteža, a ja ih rado uzimam jer je jednostavno obožavam.

„Prekrasan je. Nadam se da smijem i njega zadržati." Kimnula je glavom pa sam joj se zahvalno nasmiješila. Pogledala sam Ashley koja nas je sa smiješkom gledala, ali sam vidjela koliko je ustvari bila umorna. Njih dvije nisu imale nikoga osim Ashleynog brata koji nije u gradu već neko vrijeme. Nisam ga nikada upoznala, ali nisam se niti ispitivala za njega. Ashley je rekla da je vani poslom pa nisam više pitala. Rekla mi je da joj je brat rekao da ne treba raditi više jer im on pomaže u svemu, ali Ashley ne odustaje. Želi pružiti svome djetetu sve što jedna majka može pružiti, ljubav i topli dom. Zahvalna je svome bratu na svemu jer kako mi je jednom rekla da nema njega ne zna kako bi preživjela sve što joj se dogodilo.

Aurorin otac ih ne napustio kada je čuo da je Ashley trudna. Ashley je to jako pogodilo pa je pala u depresiju iz koje ju je izvukao njezin brat. Pričala mi je i koliko je samo njezin brat bio bijesan na njezinog bivšeg da ga je htio pronaći, ali mu je ona rekla da odustane i da joj ne treba takav čovjek u životu.

Rodila je Auroru i posvetila se potpuno njoj. Više ju ništa nije zanimalo osim njezine malene kćeri. Pogotovo kada je iz godine u godinu polako počela gubiti sluh. Nitko nije znao zašto se to događa, ali doktori su joj dali rješenje. Malena može nositi slušni aparat da bi mogla čuti, ali to je bilo jako skupo što si oni nisu mogli priuštiti.

Dala bih sve da im mogu nekako pomoći, ali moja plaća je dovoljna samo za mene. A ono ušteđevine što sam imala, dala sam za obnovu svoje kuće. Ima toliko bolesne djece na svijetu, a toliko malo ljudi koji im ne bi nikako pomogli. To je velika sramota.

„Izgledaš mi umorno, Ashley", rekla sam joj i uspravila se. Ona se umorno nasmiješila i pogledala me svojim sjajnim zelenim očima.

„Malo i jesam, neću lagati, ali napokon je petak i imam vikend samo za sebe i svoju curicu." Radila je jako naporno u hotelu Royal kao sobarica. Brat nije želio da ona radi, ali ona nikako nije odustajala. Radila je dok je malena bila u školi, a onda bi išla po nju. Iako je radila skraćeno, izgledala je stvarno umorno.

„Možda bi mogla uzeti još koji slobodan dan da se malo odmoriš."

„Ma ne. Za vikend ću se ja dobro odmoriti pa će sve biti u redu, a i moj brat bi se večeras trebao vratiti." Skoro sam odahnula kada sam to čula. Brata joj nije bilo u gradu već dva tjedna. Ne znam ga i ne znam ništa o njemu osim da je policajac. Znam, sprijateljila sam se sa ženom kojoj je brat bio policajac, a njih bih trebala izbjegavati. Ali kada obožavam Auroru i Ashley. Postale su mi prijateljice za ovo kratko vrijeme. Osim što sam ja bila usamljena, Ashley je također bila sama i trebala joj je pomoć ma koliko god ona to nijekala.

Uvijek sam se ponudila da joj pričuvam Auroru kad god bi ona morala ranije na posao ili kad bi trebala doći u drugu smjenu. Nije mi bilo teško jer kao što sam rekla malena mi je jako brzo prirasla srcu.

„Pa drago mi je zbog toga. Možda te on natjera da se dobro odmoriš jer ti je to stvarno potrebno. Ubijaš se od posla, a znaš da to ne trebaš."