sve što ćutim.

XXI

balska dvorana moga uma. a u sredini jedna povelika bordo fotelja. vrlo komforna, moraš priznati. sačinjena od nekog drveta, vrlo moguće višnje ili oraha, sa par ružičastih crva unutar njene suštine koji prave crne rupice u sećanju. mekano sedište i prostrani nasloni za ruke obloženi materijalom sličnim plišu. par manjih poderotina i pomanja fleka od kafe na naslonu, ali ništa strašno. zaboravih da napomenem: topla je, sedište je uleglo. stalno si tu. sediš i gledaš u plafon, prisećaš se velelepnih slika okačenih po zidovima, ispijaš kafu ili pak čistiš naočare. oduvek si nekako tu, a ne mogu da te se otresem i izbacim te iz crvene fotelje moga uma. već se osećaš kao kod kuće, što i nije daleko od istine, te popinješ noge na naslon za glavu, a puštaš da ti glava visi sa sedišta kada želiš da promeniš pogled na svet. menjaš položaje, ali ne odlaziš. ni na tren. i ono malo vremena moje nesvesti iskoristiš da trkneš po novine ili da se pak brzinski presvučeš, možda čak i uneseš neku promenu u sebe ili na sebe, ali se brzo vraćaš nazad čim se oči moje svesti otvore. pričajući o novinama, čitaš samo deo o kulturi jer te drugo i ne zanima, a nakon toga rešavaš sudoku ili brzinski prelaziš preko ukrštenih reči uglavnom ih rešavajući sa lakoćom. ponekad, u trenucima svoje slabosti, crveni materijal fotelje pokvasiš pokojom suzom. I to znamo samo ti, crvena fotelja i ka. cenim to što pokazuješ ranjivost. ljudski je. kada ti je dosadno, zavališ se, pokriješ ćebetom i pišeš pesme i osećaš ih, a kada imaš viška slobodnog vremena — sviraš gitaru, ili bar pokušavaš. bitno je da se trudiš. nekad, kada mi baš dosadiš, usmerim sav svoj trud da te izbacim iz fotelje svog razmišljanja. i guram te, golicam, pritiskam, štipam, vrištim na tebe, ali ti ni ne obraćaš pažnju na sve to, već me samo pogledaš izvijajući obrvu u znatiželji. nemam snage da te maknem, a još manje snage imam da te čuvam u ušuškanosti crvene fotelje. napusti taj divni prostor milom, da ne bih bila primorana da te izbacim uz pomoć pacova. da, pacova. pacova koji će te uplašiti i zbog kojih ćeš morati da odeš. a oni, oni će ostati i grišće crveni materijal sličan plišu, prljaće ga i stvarati opšti haos i rasulo. gmizaće svojim prljavim nogama po celoj fotelji i dvorani, a svoj odvratni nos zabiće u svaki ćošak čim im se za to ukaže prilika, čisto iz puke drske radoznalosti.
i neće čitati novine, niti pisati pesme, niti slušati radio ili imati nameru da sviraju prokletu gitaru, neće se zanimati za kulturu niti sedeti naopačke radi druge percepcije sveta. ne. samo će prljati dotični prostor bez ikakvog daljeg cilja do tvog proterivanja.
idi. ostavi me bar na tren. želim da pojmim stanje bez tebe (ako je to ikako moguće). odlazi.
ti si moja misao.