Kad ljubav izda 📖 (izdata, februar 2021.)

XV

Sedam dana je proletelo kao kad pljesneš dlanom o dlan, sedam dana i sedam noći najlepših u Lorinom životu. Podjednako je uživala i u jednima i u drugima. Danju su šetali, išli na pecanje, išli u indijansko selo, uživali u lepoti prerije, u lepoti divljine, i bili slobodni kao ptice u letu. Indijansku porodicu je zavolela i osećala kao nekog jako bliskog, kao nekog svog. Oni su voleli Aleksandra, kao i on njih, i to je bio dovoljan pokazatelj da ti ljudi zaslužuju i njenu ljubav. Saznala je da ih Aleksandar već godinama pomaže na svaki mogući način - u godinama suše slao im je hranu, u rodnim godinama pomagao u branju kukuruza i žetvi zobi, čak i lično, zimi ih je snadbevao ogrevom, zalagao se za sprovođenje zdravstvene zaštite i školovanje njihove dece. Sa tim saznanjima srce joj se ispunilo ponosom, a oči blistavom svetlošću, pored sebe je imala čoveka koji je znao šta su prave vrednosti. Sa svakim danom, sa svakim satom, u njoj je jačao onaj vuk Dobro jer ga je hranila pozitivnim mislima i ljubavlju koju je primala i davala.

Znala je satima da razgovara sa starim poglavicom, ili da uči da veze, ili da uči praviti hleb od krompira. Po godinama je bila najbliža Tikijami, najmlađoj Ahitoiosovoj snahi, i ona ju je učila raznim veštinama sa kojima se susrela prvi put. Sve ju je zanimalo i u svemu je uživala. Smejala se svojoj nespretnosti, upijala stare mudrosti, sa decom brala gljive i brojala oblake, jela divlje kupine pored puta sve dok joj ne bi pocrneli i jezik i usne, kupala se u prohladnoj vodi jezera, upoznavala jedan posve drugi svet i na sasvim prirodan i nenametljiv način oporavljala i duh i telo.

Aleksandrove oči su je pratile svuda, zlatile su joj svaki putić i puteljak. Osećala ga je svud oko sebe i kad nije bio fizički pored nje. Njegov osmeh punio joj je dušu, a njegovi dodiri ušivali jedan za drugi deliće slomljenog srca stvarajući zdravu i jaku celinu.

Njihove noći postale su vrelije od julskog sunca u zenitu, milovao ju je i ljubio, oslobođen straha da će Lora nešto pogrešno protumačiti ili da će je neki njegov dodir povrediti. U predigri joj je šaputao najlepše reči ljubavi koje su joj palile želju, a u trenucima strasti najvrelije i najprljavije svoje misli koje su joj stvarale požudu, a njega dovodile do ivice zdravog razuma. Lora ga je, verujući mu, dovodila do te granice, darujući mu slobodnu sebe, svoje uzdahe, svoje jecaje, svoju ljubav koja je bujala kao prolećna trava.

Poslednje večeri boravka na Iriju, pred zalazak sunca, vraćali su se iz sela u brvnaru. Želela je da zamrzne te trenutke, plašeći se povratka u Sinsinati.

- Mogu li nešto da te pitam? - obratila mu se tiho.

- Možeš sve što poželiš! - rekao je uz osmeh.

- Bićeš iskren? - pitala je oprezno.

- Ja sam uvek iskren.

- Zašto se nisi oženio? Zar nikada nisi poželeo porodicu sličnu vašoj... koju su stvorili tvoji otac i majka?

- Vidiš, srce, po pitanju toga jako sam staromodan. Za mene je brak svetinja i u njega mogu da uđem tek onda kada budem potpuno siguran da ću ostatak života voleti samo jednu ženu, i pod uslovom da ta žena oseća isto - rekao je zagledavši joj se u oči. - Deca su mi dar od Boga i druga svetinja, želim ih samo pod uslovom da se ostvari ovo prvo.

- Shvatam - rekla je zamišljeno. - A takvu još nisi sreo, pretpostavljam. Ni ona crnka ispred Rubina nije bila ta? Po njenom veoma prisnom zagrljaju rekla bih da joj značiš. Ko je koga otkačio, ti nju ili ona tebe?

- Koja crnka? - upitao je iznenađeno.

Setio se Sandre. O, matori, videla je Sandru i ćutala sve do sad!, najednom oči su mu zaiskrile. To može da znači samo jedno!, nasmejao se poluglasno i uzeo njene ruke u svoje: - Znači, ovo je tvoje ništa, ništa! Ljubomorna si?