Kad ljubav izda 📖 (izdata, februar 2021.)

IV

     Lora je i narednog dana bila besna, ne toliko na Aleksandra koliko na sebe. Dozvolila je da se nađe u tako glupoj situaciji, ponizila se. Bila je bezvoljna i ništa joj se nije radilo jer još nije mogla da prihvati proteklu noć. One nemile scene iz Aleksandrove spavaće sobe stalno su joj se vraćale u misli. Nešto joj je govorilo da će nedelju u kojoj se nalazila pamtiti do kraja života. Pokušavala je da radi bilo šta, ali jednostavno nije išlo, čak ni čišćenje kuhinje. U jednom momentu toliko je bila isključena da joj umalo nije prelila voda iz sudopere, zaboravila je da spusti slavinu. Ni u šetnju nije mogla pošto je napolju pljuštao pravi letnji pljusak donoseći obilne padavine, krupne kapi kiše snažno su udarale o prozore i u mlazevima se slivala niz staklo.

Kao u inat, kiša!, negodovala je posmatrajući ulicu okupanu pljuskom. Podsetila ju je na kupanje prethodne večeri, po sto puta pitala je sebe koji je vrag terao da ode lavu pred jazbinu, još se i napila. Kako sam to mogla da uradim?!

Niz obraze su se počele kotrljati suze, iznenada, bez ikakve najave, poput pljuska napolju. Plakala je, a da nije ni znala šta je pravi razlog. Izjedalo je to što je sve sama izazvala, što je ispala potpuna glupača, što se izdavala za nekoga ko ona uopšte nije bila. U jednom momentu postavila je sebi pravo pitanje, zašto je sve to radila, i za tren sve je postalo jasno kao dan - Aleksandar joj se sviđao, a ona nije znala šta da radi kada joj se neko sviđa jer to stanje zabranila je sebi još odavno. Priznala novonastalu situaciju i izgubila se još više. Ponovo pogrešan čovek!, pomislila je iznervirano.

Prvog puta bila je mlada i neiskusna, zaljubila se u Peterovu slatkorečivost i ono za šta se izdavao, u mrežu laži koju je vešto pleo i u kojoj je vešto skrivao svoju pravu ličnost. Kada su se venčali, imala je samo 18 godina i dok ju je u prvoj bračnoj noći nosio u svoju postelju, nije mogla ni pretpostaviti da će te noći početi njen pakao. Još duboko u njoj bila je urezana ta noć iako je od tada prošlo više od 10 godina, kada joj je pocepao venčanicu i uzeo je grubo i divljački. Uzaludne su bile njene molbe i suze, silovao ju je, i ne samo jednom. Ponašao se prema njoj kao da je njegovo lično vlasništvo, poput auta ili brijača, pa ju je uzimao onda kad god bi za to osetio potrebu, bez obzira gde su se nalazili i u kakvim okolnostima jer po njegovom tumačenju braka to je bilo njegovo bračno pravo i njena bračna obaveza.

Danju je radio i nekako je uspevala da ga izbegne, ali svaka noć je bila pravi horor. Kada mu se pokušavala suprostaviti, bivalo je još gore, padali su šamari i tortura svake vrste, počev od omalovažavanja i nadevanja pogrdnih imena do zaključavanja u spavaćoj sobi. Osećala je neopisivo gađenje prema njemu, a i prema sopstvenom telu. Nakon opštenja sa njim, satima bi se tuširala i tako snažno i grubo trljala telo četkom, želeći da izbriše svaki njegov trag. Tragovi sa tela su se spirali, ali ožiljci na duši su se samo akumulirali i boleli svakim danom sve više. Od vesele i razdragane devojke, zaljubljene devojke, pretvorila se u senku, u robinju. Svakog dana u njoj je umirala svaka želja sem one da se oslobodi Petera. Telo joj je bilo u modricama, a duša u ranama, i to onim što liče na gangrenu - velikim, dubokim, smrdljivim... Gušio je smrad sopstvenog života, ali vremenom se i oči naviknu na mrak. U jednom trenutku beznađa prestala je da sažaljeva sebe shvatajući da mora da ojača, i fizički i mentalno, kako bi pobegla iz pakla u kome se nalazila. Fizički je to bilo moguće, jedino, ako prestane da mu se suprostavlja i pristane na sve ono što on zahteva, tako će se spasiti batina i iscrpljivanja. Duhovnu snagu hranila je nadom da će uspeti da se iščupa ako bude hrabra i izdrži sve to.

Počela je da gradi imaginarni svet u koji se zatvarala svakog puta kada bi je dodirnuo, bilo da je držala oči otvorene ili zatvorene, prestala je da ga primećuje. Isključila bi mozak, čula i osećaje, kako je ne bi bolelo ni fizički ni mentalno sve to što joj je radio njegov bolesni um. Prestala je i da plače jer je shvatila da time samo odmaže sebi. Umesto suza u očima, nakupljala se neopisiva mržnja u njenom srcu, mržnja koja joj je dušu okovala oklopom sličnom oklopu kornjača sa Galapagosa, tvrdim, neprobojnim, u koji se sve više uvlačila i sve više mrzela, ne samo Petera već i sve što je bilo muškog roda. Iako je imala telo žene, nije imala dovoljno godina, ni iskustva, kako bi napravila razliku i odvojila bolesnog muškarca od ostalih zdravih muškaraca, razlučila psihopatsko ponašanje od normalnog. Osećala je gađenje pri samom pomenu ljubavi i zaljubljenosti, a gađenje i neopisiv strah pri pomisli da bi više ikada mogla završiti sa nekim u krevetu.