Naša Priča

16.deo

Tako sam gledala tv do dva sata. Mislim nema ništa pametno da se gleda, čekaću slagalicu. Šalim se. Poslala sam Emi i Svetlani poruku da li žele da se vidimo.
Ušla sam malo na insta, dosadjivala se i onda su mi se javile.

Odlučile smo da se prošetamo. Krenula sam do Svetlanine kuće, zajedno ćemo ići do Eme. Dok sam se šetala videla sam Helenu kako izlazi iz nekog lokala. Iskreno ne znam šta je, nikad nisam bila unutra. Možda jer ne živim u ovom delu grada. Za njom je izašao i neki stariji čovek i Marija. Šta oni rade? Taj čovek je hvata za ruku, ali ona ne želi i počinje da se otima. Prišla sam tom lokalu na kome piše sa se izdaje. Unutra je bilo par ljudi. Brzo sam smislila šta ću da kažem i ušla sam unutra.

-Dobar dan.
Rekla sam malo drhtavim glasom. Lokal je bio prazan, belih zidova.
-Dobar dan.
Rekao je malo stariji čovek. Imao je onako grub glas.
- Šta ti treba mala?
Dodao je.
- Pa... Želela sam da Vas pitam nešto. Piše da se lokal izdaje, pa sam htela da porazgovaram sa Vama. Umesto moje majke koja je na poslu.
On je samo potvrdno klimao glavom.
- Devojčice koliko ti imaš godina?
- Seda...
- Nebitno!
Prekinuo me je. Malo sam se uznemirila jer ipak sam ušla u lokal iz koga je izašla Helena.
- Znaš li ti ko smo mi?
Ja sam samo nepotvrdno klimnula glavom.
- Nikola pozovi šefa.
Rekao je i ovaj je otišao kroz neka vrata.
Ovaj gospodin je seo na svoju stolicu i pedofilski se nasmejao. Dolaze Nikola i taj njihov šef koji se ni malo ne razlikuje od njih. Mislim ne deluje mi kao šef bilo čega. Ustvari možda kao šef onih molerskih grupa.

- Izvolite gospodjice.
- Hvala. Ja sam samo htela da se raspitam.
- Za šta?
- Pa izdaje se lokal.
Svi trojica su se pogledali.
- Ne izdajemo lokal...
Ustao je onaj čovek koga sam zatekla kad sam ušla. Podigla sam obrvu i čekala da mi odgovori.
- Izdajemo devojke, droge..
- A neke farbe?
Rekla sam i ugrizla sam se za jezik. Eh pa Tamara sad si gotova.
- Devojčice bolje što pre idi odavde.
- Izdajete drogu u lokalu u centru grada?
Rekla sam i malo mi fali da puknem od smeha.
- Bolje idi. KRENI
Rekao je tak šef molerskih kofa.
Izašla sam i krenula na moju prvu destinaciju. To je još jedan trag. Dokaz ili šta god. Imam Anu i njenu bandu, samo nam treba pravi trenutak.

Usput sam Strahinji napisala poruku.

"Imam nešto"

Došla sam do Svetlanine kuće. Zagrlile smo se i krenule.
- Tamara brate koliko ti treba?
- Ah sestro moja... Šta ti je ne kasnim puno.
- Ma ne ne...
Rekla je kroz smeh.
- Nema te da se javiš celo jutro. Se desilo nešto?
- Ne.
Hladnokrvno sam odgovorila. Pričale smo dok smo se približavale Eminoj kući.

- Šta je to?
Pogledale smo se i odmah dotrčale brže Eminoj kući. Ispred kuće su bila kola hitne pomoći. Unosili su njenog oca u kola. Ema je sedela na pragu i plakala. Sele smo do nje i zagrlile je.
- Ema šta se desilo?
Podigla je glavu i kroz plač odgovorila.
- Zadavio se.
Toliko sam se naježila. Nešto je tako prošlo kroz mene, da ne mogu da opišem.
- Pokušavala sam... Sve. Jednostavno...
- Sve će biti uredu.
Rekla je Svetlana.
- Šta?! Već je mrtav! A ja ga nisam spasila! Ja sam kriva. Večerali smo i...
Spustila je glavu na kolena i jako zaplakala.
- Gde je majka? I zašto nas nisi pozvala?
- Majka je na poslu, javila sam joj doći će.
Ustala je i obrisala suze.
- Idem unutra...
- Želiš li da podjemo?
Pitala je Svetlana.
- Želela bih da budem sama...
- Ali Ema, mislim da ti baš sada treba neko. Bar dok ti majka ne dodje. Ali, kako želiš...
Rekla sam.
- Vidimo se...
Rekla je Ema dok nam je zatvorila vrata pred nosom. Ubrzo je došla i Emilijina majka. Pričala je tamo sam onim ljudima i onda nam je prišla.
- Gde je Emilija?
Rekla je dok je brisala suze, a ruke su joj drhtale.
- Unutra je.
- Zašto vi tu stojite? Udjite unutra.
Rekla je dok je pokazivala rukom na vrata.
- Rekla je da želi da bude sama.
Dodala je Svetlana.
- A tako... Gledajte najbolje je da idete. Ovo je jako... Ovo je strašno, ne morate da gledate ovo. Ja i Ema ćemo malo da se smirimo i idemo u bolnicu. Vidimo se...