Bićeš moj

Sedmo poglavlje

- Šta misliš da danas skoknemo do Beograda? Nas dvoje, Knez Mihajlova, šoping tura? Meni treba društvo, tebi treba skretanje misli...

Nikola je bio u pravu. Treba mi skretanje misli, jer moj um sigurno ne miruje. Ne može!
Malo mi fali da odlepim i popustim pred njim, predam mu se dušom i telom i zauvek sebe izgubim. Tako ga puno trebam, da moj um ne može da podnese više pritisak, popustiću, slomiću se pred njim. Na ivici sam da predjem preko sopstvene zakletve i pustim muškarca u svoje srce.
Pretvaram se da je sve u redu i dajem sebi poslednju šansu da se okoristim sopstvenim adutima...

- Prihvatam, mili, pod jednim uslovom
- Kaži...
- Danas ja tebi ispunjavam želje...

Ne postoji veza izmedju nas. Ne postoji ništa izmedju nas.
Samo sirova seksualna privlačnost i to je kraj. Ono što mi delimo, može se nazvati pukim kraćenjem vremena, jer jednog dana, pojaviće se ona koja će mu zarobiti srce, a ja se nadam, preboleću onog koji me he za ostale ubio. Nadam se, ali popuštam, nadam se, al gubim.

Izlazim iz svoje sobe, samo sa ceger torbom, jer tako malo stvari mi treba za jedno noćenje u Beogradu. A i da mi zatreba nešto, pa kupiću!
Brzim pokretom ruke, mahnem Strahinji koji zeva u televizor i dam mu do znanja da sam otišla...

- Kad se vraćaš, čisto da pitam
- Do sutra uveče...- kažem i nestanem kroz vrata.

Nadomak kuće, staje automobil i vrata se otvaraju. Sedam pored Nikole, gnjezdim se i po navici menjam radio-stanicu. Ne volim njegovu muziku

- Zar danas nije dan za moje želje?- pita me i polaže dlan na moju butinu
- Jeste, o gospodaru moj...- odgovaram mu i podižem suknju

Nakon samo par trenutaka, njegov dlan prešao je preko mog bedra i moja pica se zagrejala. Sirova želja za ispunjenjem je jača od bilo kog poriva, ali sam obećala. Danas je on moj gospodar...

- Ne smeš da svršiš, to znaš?- govori mi i znam da želi da se igra.

On voli igrice, ali je uvek dozvoljavao meni da ja vodim. Danas mu uzvraćam uslugu i biću mu najbolja pokorna koju je upoznao.

Dok lagano izlazimo na autoput, njegov dlan miruje preko moje pice. Samo taj jedan dodir šalje dovoljno trnaca duž cele moje kičme. Ne pomera ga, ni milimetar, samo stoji i to me polako izludjuje.

Ne smem ni da zucnem. Obećala sam... Biću pokorna.

Dobar deo puta, jednostavno ćutimo, dok me on pomiluje s vremena na vreme, samo da me podseti koliko sam željna, koliko mi treba. Koliko volim njegove dodire i njegovu kitu. Samo mali podsetnik za ono što mi se sprema, čim stignemo u Beograd, a to je za moju napaćenu picu jako daleko...

- Raširi noge i popni ih na tablu...

Povlačim haljinu bez reči, širim noge i sravljam ih na tablu ispred sebe. Surovo sam ogoljena, dok moje štikle zapinju u crnu plastiku. Volim ovaj osećaj... Volim jer znam da neko uživa u pogledu na mene celu...

-Spusti bratele i zbaci sise van. Neka ti haljina ostane samo oko struka...

Dok to govori, vidim zastoj ispred nas. Ućićemo u gužvu automobila, a ja ću biti izložena... Svidja mi se...

-Znaš da su stakla delimično zamračena. Ne vide se detalji, ali vide se tvoji obrisi. Već smo slično izveli na parkingu... Želiš da mi udovoljiš?- postavlja pitanje, a ja po automatizmu samo klimam glavom...

-Odlično... Svidja mi se kad ćutiš, draga moja... Svidja mi se kad se pokoriš. Hajde sad, lagano, uzmi sise u obe ruke i zamisli da to radim ja... Ili da to radi Stefan. Ili još bolje! Zamisli nas obojicu... Hajde, lutko moja, zamisli...-reče i naglo mi zavuče prste u mokru picu...