Bićeš moj

Sve za njega

Šetam užurbanim ulicama Beograda i ne znam zašto, ali moj mali Niš mi tako fali. Toliko je ljudi, toliko hladnoće, da ja stvarno ne mogu da opišem. Fali mi onaj osećaj topline, ona laka atmosfera, da pozovem drugaricu i samo kažem... kuvaj kafu!

Fali mi svaki trena kad mogu da se okrenem oko sebe i bez panike ugledam bar jedno poznato lice. Ne, u Beogradu to ne mogu!

U ovom velikom gradu, kako ga zovu, mogu samo da trošim novac. Moj ili tuđi... U glavnom tuđi...
Šta ćeš... Takav je život.

Gledam kroz zamagljeni pogled ka novom izlogu i jedino što vidim je plavušica kako oblači lutku. Divna haljina, rekla bih... Crvena, na kopču, sa belim tufnama...

Za mog velikog, zlog vuka... Od njegove crvenkape...
Moram da je imam...

I radnji, svi se gledaju pod oko. Ne razumem zašto moja pojava bilo gde izaziva takvu reakciju, ali je izaziva. Ona je tu...

-Volela bih da probam haljinu iz izloga, crvena sa tufnicama, veličina 36.

Ribica me gleda i okreće očima. Kao i uvek, poznata scena. Ja govorim, one se podsmevaju... Mene ne dotiče, njima na kraju bude krivo...
Ipak sam ja ona koja ima *taticinu* crnu karticu... Ili pak svoju, ali one to ne moraju da znaju.

Devojčica do nje, rekla bih nešto mlađa od mene, brzo dolazi sa izabranom veličinom, pa sa iskrenim, rekla bih, osmehom dodaje kutiju...

- Hvala - šturo kažem i tek onda vidim da je devojka tu još jedna krpa, na kojoj iskompleksirane i seksualno isfrustrirane spodobe treniraju strogoću...

Hmm, nećemo tako - prođe mi kroz glavu, ali brzo vetrim, kad ugledam haljinu u mojim rukama.

Skidam svoju tenis suknjicu i beli top, pa u kabini garderobe ostajem jedino u gaćicama. Lepim, belim, satenskim gaćicama.

Onim koje klize po koži, onim koje se lako skidaju.

Prelazim rukama po svojim bujnim grudima, znajući da već kroz pola sata, na njima svoj trag ostaviće neko meni jako drag...

Raskopčavam prva dva dugmeta i navlačim haljinu preko glave, trudeći se da prstima dotaknem svaki deo moje izložene kože. Volim dodire. Volim da se dodirujem. Volim biti dodirnuta.

Haljina mi doseže do pola butina, ali to nije problem i problema nema. Taman pokrije, ali i otkrije sve što treba.

Moja guza je pokrivena, do gaćica se lako dolazi, ali zato grudi... A ako otkopčam još jedno dugme... Biće taman kako želim... Onako, kako on voli...

Uzimam mobilni telefon i biram dobro poznat broj...

* Kaži...
* Kažem...ruka mi je u dekolteu i sasvim sporo je premeštam na desnu dojku. Želiš li da uštinem bradavicu? - kažem, a onda mi se otima uzdah zadovoljstva, jer u svakom slučaju, već gnječim bradavicu među prstima...

* Hoću da spustiš ruku sa dojke i polako, baš polako, pređeš preko stomaka i pomeriš lastih gaćica... Možeš li to?

Klimnula bih glavom, da stojim pred njim, ali ne stojim. Brzo raskopčavam ostale dugmiće haljine i pratim njegovo uputstvo. Pratim, jer to volim.

Stižem do samog ruba gaćica i povlačim ga. Onako da pecne... Ostavlja blagi crveni trag na mojoj koži, kao blagi podsetnik, da upravo sad, nisam bila dobra...

* Sada, devojčice moja... spusti prstiće niže, pa protrljaj klitoris. Ne preko gaćica... nikako... Već koža na kožu...

Slušam njegov glas, koji je moj afrodizijak. Prsti su mi već u vešu, ne moram ni da se dodirujem posebno, jer sam vlažna... Vlažna i spremna samo za njega...

* Kružiš prstima, zar ne? Uštini se, lagano, kao da te ja grizem...
* Jesi li sam? - pitam promuklo.
* Naravno da ne! Pored mene su još trojica saradnika, koji bi želeli da onjuše tvoju želju...Ali ja im neću dati.

* Ti si lud... - govorim i dahćem... prsti su mi vlažni, svi moji sokovi se polako spuštaju niz butinu, a ja i dalje štipam klitoris... Tako bih uronila prste unutra... Samo da on kaže...

* Koliko si vlažna,devojčice?
* Jako... Videćeš...
* Ne želim da čekam. Želim svaki tvoj uzdah za sebe... Spusti dva prstića u tu usku pičkicu...

Slušam i hipnotisano mu ispunjavam želju. Jer to jeste njegova želja. Da uronim prste u svoje središte i dovedem sebe do orgazma. Tu, u kabini butika...

Dva prsta i već ječim... Dva prsta i palac na klitorisu, pred mojim očima se razlivaju boje, moje telo uživa...

* Kupi tu haljinu... - čujem s druge strane i znam da se smeši. Poznajem mu glas...
* Zar si mislio da neću?

Smejemo se zajedno...

* Želim da kasnije, tako isto, svršiš i oko mog kurca...
* Misliš da neću?
* Nadam se da hoćeš. Čekam te u restoranu za pola sata... Obuci haljinu.

Magične reči i ja znam... Danas je naš dan... Sutra, nisam sigurna...

Ostavljam haljinu na sebi i biram sandale... bele, da se bar nešto slaže...

Mlada prodavačica mi pomaže, dok starije me gledaju popreko. Kao i uvek. Šta ćeš... tetke...

- Da platim... - kažem nonšalantno i stavljam sandale na pult
-I haljinu plaćaš?

Osmeh mi prekriva pola lica, kad u trenu pozivam odgovornog za smenu...

- Imamo problem! -kažem gospođi koja lomi prste - Vređaju me...

Pogled mi leti ka isfrustriranoj i to je dovoljan znak... Današnja prodaja i provizija ide devojci koja mi je pomagala...

Stavljam svoju crnu karticu ma pult, a za njom i parče papira. Moje ime i broj telefona...

- Kad ti dosadi, javi se... Uvek ima posla za pristojne ljude...
- Ko si ti? - pita me zbunjeno...
- Ja sam Natalija. Javi se, za sve što ti treba...

Ostavljam ih u čudu. I šeficu i nedojebanu i mladu damu punu elana. Ostavljam ih u čudu i koračam popločanom ulicom.

Žurim do restorana, jer tamo je on... Predmet mojih snova, uzurpator mojih misli...

On, za koga sam mislila da nikad neće biti moj...