NJEN Ponor - 3.deo ✅- U PRODAJI*

Klavir

I tako sam ja dobila novu prijateljicu.
Mladu, pomalu luckastu, pomalo ishitrenu, ali veselu, iskrenu i pre svega osobu sa velikim srcem.

Bila je i ostala neko ko će pre naškoditi sebi nego onome do koga joj je stalo.

Beka je skoro četiri godine mlađa od mene, ali s’ obzirom da smo rasle u različitim okolinama i pod različitim okolnostima, nekako smo se dopunjavale i odlično se slagale. Ja sam za mnoge stvari bila još naivna i nenupućena kada je život u gradu bio u pitanju, a sa druge strane život pod staklenim zvonom je nju učinio neupućenom u stvarnost i surovost realnog života većine ljude.

Kako su se naša druženja nastavila, shvatile smo da gajimo istu strast prema muzici, te je tako Beka došla na ideju da njena profesorka, koja joj je vikendom dolazila kod njih kući, u buduće i meni drži časove klavira, zajedno sa njom.

Nisam odmah pristala na taj Bekin predlog, upravo zbog Njega, ali kada sam saznala da on ne živi sa njima, već u Vašingtonu, gde je poput svog oca studirao prava i trenirao košarku za prestižni tim “Vašington vizards“, promenila sam mišljenje. Za mene nije bilo opasnosti sve dok je On daleko. O kakvoj je tačno opasnosti je reč nisam bila sigurna. Znala sam samo da ne želim da razmišljam o njemu, niti da budem u njegovoj blizini, jer ono što bi mi se tada dešavalo za mene je bilo zastrašujuće. Bila sam sigurna da je ona starica pogrešila. Nije njemu išao nikakav đavo za petama, već je on sam je bio đavo. Nevolje mi kraj njega nisu ginule u svakom slučaju, i želela sam da ga se klonim. Sve je to bilo mnogo lakše reći nego uraditi, jer on je uvek bio tu negde, čak i onda kada sam mislila da je kilometrima daleko.

„… It's a long road
When you face the world alone
No one reaches out a hand
For you to hold
You can find love
If you search within yourself
And the emptiness you felt
Will disappear...“

-Mariah Carey - Hero

(“…Dug je put kada se sam suočavaš sa svetom,
Niko da ti pruži ruku, da je uhvatiš,
Možeš da nađeš ljubav ako je potražiš u sebi,
i praznina koju si osećao će nestati...)

Pevušila sam tu pesmu koja je mi je davala snage mnogo puta od kada sam došla u taj grad. Beka je za to vreme otišla da nam napravi sendviče, te sam slobodno vežbala uz klavir, znajući da ne smetam nikome u tom izdvojenom delu kuće, u kome je Beka imala svoj prostor za pevanje i igru, daleko od kabineta njenog oca.

Zatvorila sam oči i prepustila se rečima i notama koje su mom biću davale snagu da izdrži daleko od porodice koja mi je silno nedostajala. Kada sam odsvirala i poslednju notu udahnula sam duboko i otvorila oči, a zatim trepnula par puta da se uverim da dobro vidim. Ispred klavira stajao je On. Držao je prekrštene ruke na grudima i blago mi se smešio, gledajući u mene svojim prodornim očima. Takve oči imala je i Beka, ali za razliku od njenog njegov pogled je bio neizdrživ. Po ko zna koji put telo mi se oduzelo a moć govora nestala. Nisam mogla da progovorim, nisam mogla da se pomerim, a ni da skrenem pogled s’ njega. Stajali smo tako u tišini i gledali jedno drugo. Imala osećaj kad da sam progutala žar. Moja utorba je gorela iz neobjašnjivih razloga.

„Izuzetno lepo pevaš“, rekao je tada, zbog čega je moje srce ubrzalo svoj rad.
Uplašeno sam odskočila sa klupe, kao da imam zakasnelu reakciju na njegovo neočekivano pojavljivanje.

„Hvala“, jedva sam izgovorila, i odmah iskoristila taj trenutak kada je tišina prekinuta, da brzo spakujem svoje stvari, sa namerom da što pre pobegnem odatle.

Ruke su mi toliko drhtale da je pre izgledalo kao da želim sve te papire da raspem po podu a ne da ih sakupim. Prišao je da mi pomogne što me je dodatno uplašilo, da je malo je falilo da vrisnem i potrčim napolje.