NJEN Ponor - 3.deo ✅- U PRODAJI*

Predskazanje

Kuća u koju sam došla, sa fasadom od crvene cigle i mnoštvo prozora, nalazila se na periferiji grada, u lepom kraju. Izgledala je impozantno, kako spolja tako i iznutra.

Sve na njoj i u njoj je odisalo luksuzom i činilo se da je svaki detalj, svaki predmet, vrlo dobro isplaniran pre nego što je tu dobio svoje mesto.

Priznajem da jesam bila oduševljena, ali isto tako jedno mi se pitanje vrzmalo kroz glavu, Kako se dve osobe, u kojima teče ista krv, udalje toliko da vode sasvim različite živote?

Nisam baš najbolje poznavala svog ujaka Gabiela. Dolazio je kod nas par puta godišnje i po vrednosti novčanica, koje je krišom od mog oca gurao u džep meni i mojoj braći, znala sam da je imućan, ali ni približno ovoliko kao što sada vidim. Njegovu ženu i ćerku do tada nisam upoznala, što jeste bilo neobično, ali je ujak uvek govorio da je on svratio tek usput, vraćajući se sa nekog poslovnog puta, a da će nekom narednom prilikom doći svi zajedno da nas obiđu.

To se nikada nije dogodilo, a vrlo brzo mi je postalo jasno i zašto je to bilo tako.

Bila sam tek drugi dan u toj, za mene. bajkovitoj kući kada sam stajući na vrhu stepeništa unutar nje začula razgovor između mog ujaka i njegove žene Suzan.

„Zaista ne mogu da verujem da si tu devojku doveo ovamo, a da nas prethodno nisi ni pitao za mišljenje," rekla je ona.

Čuvši te reči postala sam uznemirena. Poslednje što sam u tom trenutku želela jeste da nekome smetam.

„Ne okreći priču Suzan. Daleko je gore ono što si ti uradila, što si uprkos mojoj molbi da je sačekaš na stanici, ti to navodno zaboravila da uradiš. Jadno dete. Imaš li predstavu šta je sve moglo da joj se dogodi i kako se osećala?!"

Moj ujak je bio strašno ljut, a činjenica da me nisu tek tako zaboravili, zabolela me je do srži. Naravno, ono jutro odmah je pozvao moje roditelje da im javi da sam stigla, zamolivši me da im ne kažem da je došlo do „nesporazuma", zbog kojeg sam prespavala na stanici. Sada znam da greške nije bilo, već očigledna namera da u tu kući ni ne dođem.

„Kako se ona osećala? Pitaš li se kako se Sem i ja osećamo sada kada je ona tu? Na sve to još i celo susedstvo govori o tome da nam je policija bila na vratima, misleći da je Samanta nešto uradila!"

Nastala je kratka pauza u kojoj su samo odjekivali zvuci koje su pravile cipele mog ujaka u dodiru sa mermernim podom.

„Samo ti je to bitno Suz? Kako je tebi, šta drugi govore, šta će Samanti biti? Plašiš li se da je njeno mesto ugroženo Tesinim dolaskom?" Tišina. „Nije Suz. Sem je moja, ali vreme je da nauči da se svet ne vrti oko nje, onako kako si je ti naučila. Pored sebe će imati fino vaspitano dete da je nauči i nekim drugim, nematerijalnim vrednostima," rekao je moj ujak.

„Pre će biti da će Sem nju morati da civilizuje. Dobro da uopšte ume i slavinu na česmi da odvrne."

U tom trenutku mogla sam da je zamislim kako, dok tako hladno izgovora te reči, prstima gladi svoju kosu, podignutu u strogu punđu, i nezainteresovano gleda negde u stranu, onako kako je to često radila u mom prisustvu.

„Suz!" ljutito je dreknuo moj ujaka što mene natera da se oglasim i prekinem tu svađu.

Krenula sam niz stepenice, naglašavajući svaki svoj korak.

„Dobro jutro ujače, dobro jutro ujna Suz," rekla sam radosno iako sam bila daleko od toga.

„Dobro jutro lepotice. Da li si se odmorila?" upitao me je ujak sa puno topline u glasu, koja me je uveravala da je istinski srećan što sam tu, što nisam mogla da kažem za ostale.

„Jesam. I više nego što sam navikla. Došla sam da vidim da li vam treba neka pomoć. Nisam navikla da ne radim ništa po ceo dan."

I dok sam ja imala nameru da pokažem njegovoj ženi da ću joj biti od pomoći u kući, ona je moju izjavu prihvatila jednim ironičnim i ni malo damskim groktanjem, zbog čega je moj ujak prostrelio pogledom.

„Ne mila, ima ovde ko da radi. Ti i Sem trebate samo da učite, a kada smo već kod toga, da li si razmislila šta bi volela da studiraš?"

Nisam mu odmah odgovorila, nesigurna šta bih mu rekla.

„Dođi. Sedni da razgovaramo," pozvao me je ujak, povevši me ka velikom belom trosedu u rustičnom stilu. Kao da imam buve, tako je moja ujna naglo ustala sa susedne fotelje i udaljila se par metara od nas.

„Reci. Jesi li razmislila?" ponovo me je upitao moj ujak.

„Razmišljala sam puno o tome i ne bih znala šta da ti kažem. Ja... Volela bih da naučim da pevam."

Smeh se začuo sa druge strane salona, zbog čega se mom ujaku vilica zatresla.

„Ali ti već prelepo pevaš. Čuo sam te. Imaš divan glas. Trebalo bi da upišeš nešto od čega ćeš sutra moći da živiš," rekao je moj ujak.

Muzika je bila sve što sam želela.