NJEN Ponor - 3.deo ✅- U PRODAJI*

Put

Bilo je rano jutro.
Mrkli mrak.
Kiša je rominjala dok sam se sa svojim ocem vozila u njegovom starom kamionetu.
Zvuk rotiranja guma po asfaltu u duetu je pratilo brujanje motora koji je bio na izdisaju. To me je žalostilo. Videla sa brigu na očevom licu, jer je taj kamionet bio presudan za egzistenciju moje porodice. Bez njega nismo mogli da dostavljamo i prodajemo svo voće i povrće koje smo uzgajali.

Ćutali smo oboje.
Moj otac se nije radovao mom odlasku. Nisam ni ja, ali govorili su mi da mi je kašika upala u med kada me je ujak pozvao da dođem k njemu u Čikago, kako bi me on dalje školovao. Smatrali su da bi bilo glupo i nezahvalno od nas da takvu šansu propustimo.
Eh, da bar jesmo...

Stigli smo ubrzo na naše odredište. Otac je zaustavio vozilo na raskršću tri puta, nedaleko od autobuskog stajališta.
Sećam se tog dana kao da juče bilo. Čini mi se da i dalje osećam tu hladnoću sa početka jeseni, kao i onda. Iako je grejanje bilo uključeno, do mene nije dopiralo ni malo toplote.
Osećala sam ogroman teret i bol što odlazim daleko od svoje porodice, ali ćutala sam, da ne uvredim ujaka, da ne povredim njih.
Otac je zapalio cigaretu, gledajući sve vreme na put pred sobom, u pravcu iz koga je svakog trenutka trebao da se pojavi autobus koga smo čekali. Nije to često radio osim kada je bio nervozan ili zabrinut. Znala sam da mu nije lako. I pored dva sina ja sam bila njegova mezimica i mamina najveća pomoć.

„Tereza...“ započeo je svoj govor dok su mu se glasne žice zatezale kao strune. „Neću ništa da ti govorim. Znaš šta ti je činiti.“

Klimnula sam glavom, nesposobna da govorim. Suze su mi bile u očima, a bol u grlu samo što me nije nateralo da zavapim da me vrati kući.

„Ideš u svet koji ti je nepoznat. Tamo nećeš biti sama. Ujak, ujna i tvoja sestra Sem, brinuće o tebi. Bez obzira na to, u mnogim situacijama moraćeš sama da se snalaziš. Pamet u glavu i nemoj da nas obrukaš.“

Spustila sam glavu.
Kakav je to svet u koji idem?, pitala sam se tada.
Odrasla sam na selu. Obližnji gradić u kome smo imali našu pijačnu tezgu i nije bio tako strašan za mene. A ovo što mi je otac govorio me nekako plašilo.
Šta me tamo čeka?

„Želiš li da ostanem tata?” izgovorila sam brzo. „Samo mi kaži da želiš da ostanem i vratićemo se nazad. Radije bih ostala sa vama i živela srećno kao do sada, nego da tamo izgubim sve to,“ rekla sam uplašeno, nakon njegovog upozorenja.

Jedna kap kliznula je niz očevo lice.
„Ja... Ja...“ Glas mu je pucao. „Plašim se za tebe dušo. Plašim se da će te nova okolina promeniti i da ćeš izgubiti tu dobrotu i čistoću. Molim te seti se reči svog oca, ako ti išta znače, kad god budeš bila u iskušenje da uradiš nešto neispravno. Ali... Isto tako znam da si ti rođena za mnogo više od prodaje paprike na pijaci.“

Ponosno sam udahnula i nasmejala mu se sa suzama u očima.
Da, želela sam više od toga. Sanjala sam o bleštavim svetlima usmerenim na sebe, dok se u raskošnoj haljini krećem po prostranoj bini, ispred hiljade i hiljade ljudi, koji pevaju zajedno sa mnom, ali sam tu želju vešto skrivala, da ne bih žalostila svoje roditelje, koji su jedva imali novca da nas pristojno obuku i nahrane.

U daljini su se ukazala svetla. Autobus je pristizao. Oštro i uplašeno sam udahnula, zalepivši se za sedište.

„Idemo.“ Otac je žurno izašao napolje i iz prikolice pokupio dve ogromne torbe sa mojim stvarima. Videvši da se ja ne pomeram zastao je u trenutku i pogledao u mene. „Hajde mila. Možeš uvek da se vratiš ako ti se život u Čikagu ne dopadne.“

U trenutku sam osetila olakšanje, što mi ostavlja tu mogućnost, te sam tako pronašla snage da izađem iz kamioneta. Autobus se zaustavio pokraj nas. Videvši nas, vozač je ne rado izašao napolje po toj hladnoći da moje torbe strpa u bunker autobusa. Dok ih je on ređao otac me snažno zagrlio i privio uz sebe.