Bićeš moj

Prolog

Muzika nekog tamo, jebem li ga i ja kog izvodjača u izvedbi jebem li ga koje kreštave kokoši, polako ali sigurno dovode do pucanja bubne opne.

Osudjena na kaznenu klupu, sedim za stolom, postavljenim za četvoro i kao poslednji kreten gledam svuda, osim ispred sebe...

Volim kafanu. Volim dobar provod. Volim klubove, volim muziku. Mrzim kreštave kokoške, mrzim promašene tonove.

Za mojim stolom, troje ljudi.
Prvi put ih vidim. Savršeni stranci u savršeno vreme...totalno dosadni!

U celoj kafani, poznajem petoro ljudi od kojih mladoženja i kum su dvoje...ostalo troje su pijane deveruše...

Češkam se iza uha, dok cura u roze haljinici koja sedi odmah do mene nešto priča, klimam glavom...da da slušam...

Češam uho i uspem u nečemu što do sad nisam... Otkačim patent s mindjuše i ona nekim čudom, ko da feder ima, odleti nešto dalje od našeg stola.

Prava distrakcija u pravo vreme. Imam razlog, ne baš mnogo skup, u pitanju je bižuterija, ali je razlog da ustanem i napustim, bar na kratko, ovo *veselo društvo*...

A mindjuši nigde traga...

Gledam u noge, pored nogu drugih, podižem one stoljnjake do poda. I nema ničeg. Nigde...ničeg... Nema moje mindjuše...nema distrakcije...

Poraženo gledam, ka stolu za samce,  pa pogledom tražim veselog mladoženju i znam, nikako mi nije mesto ovde.  Nije bilo, niti je trebalo biti.

Mladoženja,on je moj rodjak. Od sve rodbine, jedina sam se odazvala pozivu... Moj rodjak, kog volim ko rodjenog brata,posadio me za sto... za samce...
Mrzim ga...
Idem ja odavde...

Ma vratima, zadrhtim. Nije mi se to desilo još od vremena kad sam bila klinka. Kad sam bila balavica zaljubljive prirode... Drhtim od pogleda okeanskih očiju i njegovih dubina. Drhtim... Jer gleda u mene... A nju vodi pod ruku.

Drhtim...

Jer on nikad ne sme biti moj...

Ivi...💋💋💋