Hodajući ulicama prošlosti i gledajući na budućnost četvoro madih iz četiri različite zemje susreću se na jednoj raskrsnici. Šta će se desiti kada se odmota klupko tajni, koje su čuvane godinama? Dalli će srce uspeti da preboli i dali će razum uspe...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Pakujem svoj maleni kofer jer je vreme da krenem za Hrvacku. Malo ću da glumim profesora, moj otac pobrinuo za to ako se pre nego što stignem negde u putu ne izgubim zato što Daris ne želi da ide samnom.. Živeti u Bosnu nije nimalo lako i ako je to jedna zaista prelepa zemlja u kojoj žive predivni ljudi. Tu se ne gleda jesi li musliman, hrvat, srbin, ili neko drugi kad padneš komšija ti pruži ruku i pomogne ti da ponovo staneš na svoje noge i ako su godinama unazad bili mučeni. Ovde narod ima malo u džepu, ali puno u grudima kažu da je ceo Balkan takav. Da ljudi nisu kao kod u Amrici i Evropskim zemljama pohlepni i pokvareni pa ne mogu a da se ne zapitam zašto su onda svi oni što sad žive širom Evrope, nekadašnju Jugoslaviju napustili. Zašto su i moji roditelji to napravili? A kad spakujem kofer u kojem imam čistu odeću za dva dana sađem u salon i pozdravim se sa majkom Salimom a Darisu samo mahnem rukom jer vidim da priča sa nekim na telefon.. - ,,Sačekaj me dva minuta." Kaže mi stavlajući ruku preko slušalice da taj gospodin ili gospodja ne čuje šta mi govori. - ,,Samo ti pričaj! Ja idem čeka me taksi ispred kuće." kaže i zgrabim kofer i torbu sa laptopom.
Nakon nekog vremena dolazim u Zagreb, i kao što su mi obećali ispred aerodroma čeka me taksista i odvodi u hotel. Čim krenemo ja ne mogu a da ne primetim da je Zagreb jedan prelepi grad, pa ne izdržim a da ne postavim sam sebi pitanje- ,,da li ću možda i u ovom gradu pronaći neku devojku kojoj ću dati ime Vila?" Nasemejm se kao idiot na svoje misli i sklopim oči. Ponovo vidim nju neznanu devojku njenu dugu plavu kosu, i te dve suze koje se cakle u njenim zelenkastim očima.. I da mi sad glavu odseču ja ne znam zašto je već tri nedelje ne izbacujem iz glave.
Kad padne noć oblačim crnu košulji i pantalone, na ruci stavljam sat i krećem prema restoranu gde me čeka direktor Fakulteta. - ,,Dobro veče." Kažem zamuckuju na ovo "Č" - ,,Dobro veče i vama mladi godpodine." obrati mi se pedeset godišnji čovek, koji za svoje godine izgleda kao momak baš kao i što ga je moj otac opisao.
Veče je lagano izmicalo i ja sam bio sasvim spreman da sutra izađem kao profesor ispred grupe mladih ljudi kojima ću ja na neki način odrediti sudbinu. Nakon večere listam papire koje su mi dali i čitam redom imena jedno po jedno, tačno ih ima pedesetosmam, kada svane jutro kao po navici tuširam se brzo oblačim strukiranu bijelu košulju, stavljam gel na kosu i krećem prema Fakultetu. Kad stignem ispred učionice, svoje nasmejano lice stavim u drugi dzep i stavljam masku odgovornog muškarca. Poželim him svima dobro jutro, a oni istom rečenicom uzvrate. Spuštam mobilni telefon na sto, i uzmem papire u ruke, na brznu tek onako formalmo pogledam pitanja i upitam: ,,Da li su svi tu?" - ,,Hvali još jedna devojka." Kaže mi momak iz zadnjeg reda.
- ,,Onda će mo sačekati još par minuta" dodam i pogledom prođem dužinom cijele učionice posmatrajući sva ta preplašena lica koja nervozno lome svoje prste. Prisetim se sebe kada sam sedeo ovako u klupi bez briga i obaveza i malo se osmehnem a onda pogledam malo bolje test ispred mene i kažem da nema razloga da brinu. Slušam ih kako govore na Hrvackom jeziku, devojke govore kako sam mlad i lepa a momci komentarišu moj skupi rolex sat.Smejem se potajno jer svaku riječ razumem, ali isto tako razumem i taj strah što trenutno vidim na njihovim licima. Ali svoje ime i prezime ne govorim. Jer mi sve ovo postaje zanimljivo, i ne želim da znaju još uvek da i ja govorim Srpsko Hrvatski jezik. Tako prolazi desetak minuta i ja lagano počinjem da idem od klupe do klupa i spustam papir ispred svakog studenta govoreći im da ne pišu ništa na njima dok ne podelim svima testove. Kada podelim svima testove sa onim jednim papirom što mi ostane u ruci vratim se do stola i kažm im da mogu da okrenu prvu stranu.
Proleze minuti a ja zabavljeno posmatram kako skoncentrisano rade svako za sebe. Pažnju mi odvuče tiho kucanje na vratima priđem do njih a kada krenem da ih otvorim ona se otvore sa druge strane i ispred sebe ugledam poznato lice. Ispred mene stajala je ona moja Istambulska Vila Gledam, i ne verujem da je to ona. - ,,Ja se izvinjavam kasnim." kaže na tačnom engleskom jeziku, jedva dolazeći do daha. A ja i dalje stojim i samo je gledam.. - ,,Izvolite uđite." Laganim korakom uđe unutra, posmatram je kako korača prema zadnjem redu na sebe ima dugu haljinu sličnu onoj što je nosila ono veče kada sam je vidio na obali. Kosa joj se podignuta u visoku neurednu punđu a na njenom licu nema ni truke šminke. Sjedne na stolicu i pogleda me svojim očima upitno i meni tada dođe u glavu da treba da joj odnesem papir sa pitanjima.. Prilazim do katedre i drhtavim prstima dohvatim papir, pa klimavim nogama pođem napred i priđem do nje, spustim test na sto i tiho kažem da je do kraja ostalo još jako malo vremena.
I dok oni rade test, ja posmatram nju dok mi se u glavi vrte slike od one noći. Na trenutak me toliko ponesu sećanja da imam osećaj da sada trenutno ponovo stojimo pored Istambulske obale, čujem šum mora i ispres sebe vidim njeno uplakano lice krenem nešto da kažem ali me piskavi zenski glas vrati u stvarnost pa rukama protrljam oči, kao da sam se tek sad pribudio i kažem: ,,Izvoli." - ,,Ja sam gotova." - ,,Brzi ste! Ostavite vaš test i možete da izađete." kažem hladnim tonom devojci duge crne kose a ona mi se zavodnički nasmeši i ode prema vratima. Vreme prolazi a meni ova tišina previše smeta pokušavam da skrenem misli ali ne mogu, jer ona sedi tu ispred mene. Glava joj je naslonjena na lijevu ruku i pogled ne podiže sa testa primećujem da je zbunjena i ne skoncentrisana jer svakih par minuta sklopi oči i tiho odpuhne, dok hemiskom lupka od sto.
