POVRATAK (prvi serijal)

7

Kao i uvek i ovog jutra, po navici kao da sam opčinjen njime, stojim ispred ogledala i pričam sam sa sobom. Ali ovog puta moje misli nisu usmerene na mene, i na to šta ću da obučem.
Usmerene su na devojku plave kose i zelenkastih očiju. Ovog jutra ja ovog gospodina što ga sada posmatram u ogledalu pitam, da li je istina to da i danas u dvadeset i prvom veku postoje devojke koje drže do sebe i svog morala. Pitam ga a ali mi on ovaj čovek u ogledalu  ništa ne govori.
A kada se ispričam sa svojim likom uzimam  testove koje moram danas da pregledam i uputim se prema terasi.
Sunčani Julski dan čini me raspoloženim i srećnim toliko da ovog jutra umesto jake crne kafe, naručujem čaj i polako počinjem sa radom.
Pregledam jedan po jedan list i najzad se ipred mojih očiju prikaže njeno ime i prezime.
I eto ga ponovo, umesto da radim svoj posao ja kao poremećen  pokušavam da shvatim ko je ona? Priča turski, priča Engleski, Hrvacko Bosanski i dovraga ima Bugarsko ima i Tursko prezime. Pa ko je ona? Koje je nacijonalnosti?  Pažnju mi privlače dječaci na ulici koji igraju lopte, nasmijem se jer ovo sam ranije mogao da vidim samo u filmovima, nama je u Amrici ulica bila zabranjena, mislim moj otac je branio da se igramo na uljci. Ubrzo vraćam se poslu i završavam sve do kraja, samo je ona pala na ispitu jedva i da ima četrdeset pojena. Kada sve skupim odlučim da malo izadjem i razgledam grad, ali zbog jakog sunca ubrzo odustajem i ulazim u prvi kafić koji ugledam, sednem na terasu i naručim kafu. Lijepo je slušati naš jezik ali bi bilo još lepše da imam sa kim i da popričam u ovom gradu na istom.

- ,,Na kojem jeziku da te pozdravim?" Uputa me neko
okrenem glavu i ugladem Keriminog prijatelja.
- ,,Mislim da je na našem naj bolje." Odgovorim
- ,,Mogu li da sednem?"
- ,,Naravno, izvoli."
- ,,Nisam znao da govorite naš  onaj dan u bolnici, hvala vam što ste se pobrinuli za Kerime."
- ,,Nema na čemu. A moja je greška trbao sam odma reći da govorim Hrvacki. Kako je Kerime?"
- ,,Dobro je verovatno je previše učila poslednjih dana pa joj je došlo teško. Ovo joj je poslednji ispit i bio je jako bitan za nju da bi mogla da radi kako doktor."
- ,,Zao mi je što se toliko zamarala. Ali moram ti u poverenju reći da je Kerime pala na ispitu."kažem ne razmišlajući i ako to nisam smeo reći.
Čovek preko puta mene menja boju u lice ali ništa ne govori vidim da mu je ova vijest jako teško pala.
Ubrzo se pozdravljamo i svako odlazi svojim putem.
Kad se novo jutro probudi polazim prema fakultetu svi su već unutra i čekaju svoje rezultate, ja sam birao da im svima saopštim lićno ko jeprošao a ko ne.
Ne znam zašto i sa kojim pravom ali prekršavam svoj stav kao profesor, uz  rjeći: ,,Na dan ispita jedna devojka se onesvijetila i nije završila svoj test do kraja, zato će pre nego što vam kažem rezultate dobiti deset minuta da završi svoj test." Svi me posmatraju i nešto šapuću između sebe ali ja ne marim za te rijeći već prilazim do nje i dajem joj papire, dok ih spuštam na stolu tiho prošapćem: ,,Hajde imaš vremena."
Deset minuta brzo prolazi i ja predajm svima radove, da vide gde su pogrešili, na ni jednom ne piše taćan broj pojena, to i dalje zadržavam za sam kraj. Kada završim sa pregledom njenog testa saopštavm im rezultat ali ovoga puta govorim da su svi prošli i pruzam im rezultate ispred njih. I ako sa najmanjim brojem pojena, drago mi je da je ona ipak prošla.
Na kraju im svima pozelim srecu i izlazim iz sale.

Par sati kasnije pakujem svoj mali kofer i proveram dokumenta da li su sva tu, pozovem Darisa i krenem prema aerodromu, vracam se u Bosnu, moj posao ovde je gotov.

Dok čekam na aerodromu u grudima me tako steze, ne mogu da dišm, ali potiskujem tajnosecaj jer ne zelim da ga imam u grudima. Na tabli se pojavluje moj let do  Sarajeva, uzimam kofer i polazim. Dok stojim u red paznju mi privlaci devojka u bijelim pantalonama i rozoj dugoj majci, dok joj je kosa podignuta u visoku punđu, za sobom vuce dva velika kofera, koja su sigurno bar za dva kilograma teza od nje. Zacudi me to da baš niko i ako puno mladih ide bez prtljaga joj ne nudi pomoć. Ubrzo odustaje, i pomera se u stranu kako bi ostali mogli da prođu tada vidim njeno lice.
- ,,Karime." Prošapćem jer se iznenadim. Priđem do nje i ponudim joj pomoc, sto ona vrlo rado prihvati.
Pola sata kasnije sedimo u avionu ona je odma preko puta mene zagledana duboko u svoj telefon koji celo vrijeme samo zvoni i zvoni.

- ,,Ideš u Sarajevo?" Potam je i ugrizem se za jezik.

-,, Prvi put" kaze kao iz topa i vidim da je uplašna i zbunjena.

- ,, I ja sam samo jednom bio tamo ovo mi je drugi put, ali jako je lijepo, dopašce ti se poželećeš da ti odmor duže traje.

- ,,Dobila sam posao kao doktor u sarajevo, za Hirurga. Zato idem u Sarajevo i malo me je strah ne poznajem nikog u tom gradu, bojim se jos jednog pocetka."

- ,,Poznajes mene." Kažem i požlim da mi se ovaj avion srusi na glavu. Pa majmun devojka ti se zali i otvara ti dušu a ti se tu zezaš, kad odlučno znaš da za nedelju dama moraš nazad za Ameriku.

- ,,Vi ste iz Sarajev?"

- ,,Jesam!" Slazem ponovo ali ne znam zašto da li za tim ima potrebe?

- ,,Onda vam neće biti problem da mi pomognete da se prebacim do bolnice."

- ,, Naravno da nece poznajem Sarejevo dobro." Kažm i ujedem se za jezik jer ja devoju doslovno lažem. Pa ja Sarajevo znam jedva da izadjem posle sa ajrodroma alo volim da se previm pametan.