Nepogrešivo prava

13

Nil

Zatičem Džes sa kesicom čipsa ispred televizora.

- Dušo – nasmešim se i poljubim je. Mir.

- Hej, jesi li gladan?

- Ne, ti?

- Kasno sam ručala sa Kejt – spustila je čips i okrenula se ka meni. Želi nešto da me pita.

- Sećaš se kad si mi predložio da isplovimo?

- Da.

- Pa . . . šta kažeš na sad? – sleže ramenima.

- Želiš da odemo nekud.

- Da.

- Dopada mi se ideja.

- Samo želim . . . iskreno sve ovo sa Kimelom je uticalo na mene više nego što mogu da podnesem. Ovaj svet je . . . grozan – zadržavala je suze.

- Džes . . .

- Nagledala sam se svčeg ali to je bilo ranije, sada sam trudna i . . . Bog neka mi oprosti ali razumem zašto Kejt neće rađati decu.

- Džesika . . . predomišljaš se? – to mi se ne dopada.

- Ne, želim da rodim naše dete, volim ovo dete ali ne želim da ga odgajam u ovakvom svetu.

- Razumem te.

- Posao kojim se bavimo, oboje, je petnja za budućnost ove bebe. Šta ako neko pokuša da nam naudi i iskoristi je? Kao Sofiju? Ja nisam Kejt, ne mogu prolaziti kroz sve to . . .

- Šššš, dođi – privlačim je na grudi. Razmišljao sam o ovome od trenutka kad sam saznao da je trudna.

- Uvek možemo da odemo. Odaberi državu koju želiš, grad, posao kojim želiš da se bavmo . . . . bilo šta i omogućiću ti to.

- Zaista to misliš?

- Džes, beba i ti ste moja porodica i učiniću sve što je u mojoj moći da se osećaš bezbednom, ukoliko želiš da napustimo ovaj posao . . .

- Ne ja . . . ne znam Nile, znam samo da sada želim da odemo što dalje odavde, a kasnije . . . ne znam, dogovorićemo se.

- Slažem se. Vreme je da usporimo i posvetimo se onome što je zaista važno, porodici.

To je to, život je prekratak zato treba uživati u njemu, ja imam sve što mi je potrebno za sreću i uživaću u tome.

Džesika

I ja smo prvo razgovarali sa našim porodicama, obavestili smo ih da planiramo da odemo na krstarenje i veoma dug odmor. Naravno nisam očekivala da će me Nil zaprostiti u prisustvu naših porodica ali činjenica da je uradio to na takav način govori mi koliko mu je zaista stalo do mene, nisam se premišljala, rekla sam da jer to smo mi, Nil i Džesika.

Sutradan smo okupili naše prijatelje i saopštili im istu vest, bili su tužni ali razumeli su, kako i ne bi? Kejt, Ivona, Dorian i Konor se svakog dana trude da učine svet boljim mestom za život, oni su naši prijatelji, oni su drugačija vrsta porodice. Nisam mogla da zadržim suze, ali dugujem svojoj bebi priliku za normalan život.

- Spremna? – Nil me hvata za ruku.

Pogledam brod i nasmešim se.

- Da, jesam.

- Vratićemo se – kaže.

- Možda, ko zna šta nosi dan a šta noć.

- Nije bitno sve dok imam tebe.

- Onda nije bitno.

Nil mi ljubi ruku i nasmešim se.

- Ovo je stvarno ogroman dijamant – prokomentarišem.

- Znaš ko su mi preci – nasmešio mi se.

- Znam. Idemo li?

- Idemo.

Novi početak za našu porodicu. Zakoračam u budućnost držeći za ruku muškarca koji me nikad neće napustiti.

Kao što sam najavila priča je kratka ali iskreno meni jedna od najdražih.

Andrea Kingston