Nepogrešivo prava

12

Džesika

Surfujem netom i prelistavam novine, toliko sam srećna što sam napokon kod kuće da mi dođe da skačem od sreće. Jedva čekam da vidim Nila i iznenadim ga, moje roditelje, prijatelje . . .

- Džes! – čujem Nila i krenem ka dnevnoj sobi.

- Nile! – zatrčim se ka njemu i čvrsto ga zagrlim.

- O Bože dobro ste – steže me čvrsto.

- Jesmo, ti? – pitam ga.

- Dobro sam, sada sam dobro – ljubi me i tek sada shvatam koliko mi je u stvari nedostajao.

Skidam njegov sako treba mi seks.

- Čekaj . . . da li smemo . . . je li bezbedno?

- Naravno da je bezbedno, čak je i preporučljivo – hvatam se za njegovu košulju.

- Onda u redu – hvata moju haljinu za krajeve i jednim potezom je skida preko moje glave.

- Ovo je bilo majstorski – pohvalim ga.

- Hvala draga, a sad dođi da ti pokažem koliko si mi nedostajala – podiže me u naručje i nosi ka spavaćoj sobi.

Nil

- Gladna sam – Džes mi leži na grudima i crta neke krugove.

- Ne izlazi mi se, hoćeš da naručimo nešto?

- Hoću, ni meni se ne izlazi nisam za u ljude.

- Zašto?

- Pa . . . – ustala je.

- Stalno plačem.

- Šta? Zašto?

- Glupi hormoni, ne mogu da se kontrolišem, postala sam plačljivica.

- O malena . . . Hoćeš da idemo kod doktora?

- Već sam zakazala pregled za sutra. Hajde da naručimo hranu.

- Evo – Džes je krenula da se oblači a ja sam poručio večeru.

. . .

- Ok, važi. Ne večeraćemo ovde – Džes je razgovarala sa nekim.

- Važi, pozdravi Sofiju.

- Kejt?

- Da, izbezumila se kada joj je Konor javio za Sofiju.

- Izvukli smo je na vreme.

- Plan vam je bio rizičan.

- Važno je da je gotovo – zagrlim je još jednom. Bezbedna je samo to je važno.

- Džes? Plačeš?

- Da!

- Nemoj, sve je gotovo Kimel je mrtav.

- Znam ali plače mi se, hormoni.

- U redu – moraću da istražim te hormone.

- Kad će hrana?

- Uskoro. Dođi, želim da znam šta si radila protekla dva meseca.

- Ništa, stalno sam bila sa Semom i Ganom a Kejt je dolazila svaki drugi dan.

- Bilo ti je dosadno?

- Da! Nije bilo ničeg, osim lepe prirode. Najduža dva meseca mog života.

- I mog.

- Jedva čekam da se vratim u stvarni svet, posao, porodica, prijatelji . . . ti.

- I ja. Moramo obavestiti naše roditelje da si trudna – i moram da je zaprosim.

- A da se prvo normalizujem? Daj mi par dana sa se vratim u svet onda ću da razmišljam o ostatku svog života.

- U redu ali imam zahtev.

- Koji?

- Ostaješ ovde.

- U tvoj stan?

- Da, nije te bilo dva meseca i bio sam kao lud, moram da znam da si ovde i na sigurnom.

- U redu, i ja želim da budem pored tebe, nedostajao si mi – nežno me grli. Ovo tako prija.

- I ti meni malena, i ti meni.

Džesika

Ceo dan sam na poslu, imam zaostale slučajeve, nove, kalege me zatrpavaju pitanjima, Nil me zove na svakih sat vremena . . . Poludela sam i plakala a kada sam videla da mi je Nil poslao jedan obrok a nakon tri sata i drugi ponovo sam plakala. On je tako divan.

Vratila sam se poslu sa novom odlukom, moraću bolje da biram slučajeve, nisam više sama moram da štitim ovu bebu u mom stomaku.

Nakon posla otišla sam do mojih roditelja oni znaju šta se dogodilo, na sreću oboje su ugledni advokati i svesni su rizika našeg posla.

Vratila sam se u stvarni svet ali ne sasvim jer se u mojoj glavi pojavio poseban glas koji me tera da preisputujem sve odluke koje donesem. Strah je bio stalno prisutan.

. . .

- Hej – grlim Kejt.

- Kako si Džes?

- Ne znam, mislila sam da ću se vratiti na staro.

- Daj sebi vremena.

- Vreme? Preispitujem svaku odluku koju donesem Kejt.

- Uzmi odmor, poslušaj me.

- Odmor? Bila sam dva meseca na odmoru.

- Ne, dva meseca si brinula, to nije odmor. Odite nekud, samo Nil i ti, to će vam pomoći.

- Misliš?

- Ne mislim, znam.

- Razgovaraću sa Nilom.

- To je moja cura - nasmešila mi se.