Virtuelno pravi

12

- Nepristojni. Znam zašto ga O Brajan ne podnosi ali ti si se lepo ovde uklopila, ono u kancelariji me je iznenadilo.

- Izvinjavam se, bila sam nepristojna.

- Ne želim tvoje izvinjenje, želim da znam razlog.

- On je kreten

- Znam.

- Dok sam radila za njega obasipao me je seksističkim komentarima, svi su mi govorili da je takav i da ne misli ozbiljno ali meni je smetalo, naravno povukla sam crtu kod njegovog udvaranja.Taj čovek ne ume da prohvati ne, zato sam prestala da radim za njih.

- Je li te povredio? – ovo mi se ne dopada.

- Ne, ja sam osoba koja kada joj nešto ne odgovara jednostavno ode.

- Razumem, da li voliš da radiš ovde?

- Da! Ljudi su sjajni a ti nisi kreten od direktora.

- Drago mi je što to čujem. Da li te Donald Sanders uznemirava?

- Ne.

- U redu.

- Konore, hvala ti.

- Na čemu?

- Što brineš o meni, ali ne treba mi još jedan brat – ozbiljna je.

Naslonio sam ruke na njen sto i izdahnuo.

- Moje interesovanje za tebe nije bratsko – lupnem prstom o sto i ostavim je da razmisli o tome.

Tatjana

Ludim. Cele nedelje ludim. Pokušala sam par puta da porazgovaram sa Konorom o nama ali uvek bih odustala. Da, on mi se dopada i ne znam kakve namere on ima u vezi sa mnom, zato sam rešila da saznam na drugi način. Potrebna mi je žena koja jako dobro poznaje Konora a to znači Kejt, Ivona, Džesika i Lorena. Hm, Konor i Dorian su jako dobri prijatelji a Lorena je njegova žena,možda ona nešto zna. Bože zvučim očajno ali ne znam šta da radim. Ne znam šta da zaključim o tipu koji me čuva. Ili da porazgovaram sa Kejt Ruso, nekako mu se čini da je ovde svima stalo do njenog odobravanja.

- Tatjana jesi li zauzeta? – Kejt me prekida i shvatim to kao znak.

- Ne, uđi.

- Treba mi usluga, moram da istražim jednog tipa, što pre – ozbiljna je.

- U redu, slušam.

Nako brze pretrage i par prekršenih zakona saznala sam da tip radi za neku stranu tajnu službu.

- Jesi li u nevolji?

- Ne, ali neko će biti u nevolji – izvadila je telefon i pritisnula dugme za sigurnu liniju.

- U redu smo? - pita me.

- Naravno – potvrdim.

- Zašto tvoj agent prati moju sestru? – pitala je nekog.

- Ukoliko ti nešto treba kontaktiraćeš direktno mene jel jasno? – namrštila se.

- Dobro, jer sledeći put kada nekome narediš da špijunira moju sestru neće samo tvoj špijun ostati bez glave, zatvoriću ti jebenu agenciju.

Uplašila sam se. Ne znam šta je rekao njen sagovornik ali nagađam da se složio jer je prekinula vezu.

- Hvala Tatjana i ovaj razgovor nisi čula - pogledala me ozbiljno. Jao.

- Nisam. Je li tvoja sestra dobro?

- Da, ona ne zna da su je pratili.

- Shvatam, znaš imaš mnogo sličnosti sa mojim bratom – nasmešim se. Aleksandar mene ovako štiti.

- Sofija, moja sestra je sve što imam od porodice.

- Imaš verenika.

- Da, ali on nikad neće biti ispred moje sestre, volim Evana ali Sofiju volim više – slegnula je ramenima. Bože baš kao moj brat.

- Mislim da smo tvoja sestra i ja srećni što imamo Aleksandra i tebe.

- Pa . . . hvala. Čula sam da ti je brat zajeban – nasmešila se. Kejt Ruso je najepša žena koju sam upoznala, uvek je sređena i obavijena je tom nekom mistikom.

- Pa . . . ne znam mnogo o njegovom poslu, pretpostavljam neke stvari ali on sve radi tajno i nikad miništa ne govori – požalim se.

- To nije zato što ne želi već zato što ne može.

- Znam ali ipak želim da znam.

- Veruj mi, tvoj brat ne želi da brineš jer ako radi ono što pretpostavljam da radi, ne želiš da znaš.

Način na koji govori navodi me da mislim da ona zna mnogo više nego što se vidi.

- Pa . . . nemam neki izbor, čak ni ja ne mogu sve da hakujem – našalim se.

- A nije da nisi pokušala.

- Tako je.

- Reći ću ti nešto da bi se osećala bolje. Ljudi koji rade na određenim tajnim zadacima su veoma stručni i spoljni svet nikad nije čuo za njih.

- Zaista?

- Ti si jako dobra, Mali je bio isto bio dobar ali ja poznajem bar sedam osoba koje su bar tri puta bolje od vas a za koje svet nikad neće čuti.

- Vau, nisam to znala.

- Teško ćeš probiti njihovu zaštitu, zato ne jedi se.

- Sad se osećam mnogo bolje. Čuj . . . možda će zvučati glupo ali želela bih nešto da te pitam.

- Naravno.

- O Konoru.

- Slušam – nasmešila se.

- Pa . . . – kako da počnem.

- Shvatam – zaključila je.

- Šta shvataš? Nisam ništa rekla – zbunila sam se.

- Dopada ti se – podigla je obrve.

- Zar je toliko očigledno? – stidim se.

- Ne, ali ja sam profajler.

- Tačno. Pa . . . šta misliš da li on i ja . . . imamo li šanse?

- Da – kratko je odgovorila.

- Da? Ali nisi ni razmislila.

Glasno se nasmejala.

- Slatka si, dopadaš mi se.

- Hvala, valjda. Molim te ne pričaj nikome o ovom razgovoru.

- Neću, ne brini i srećno sa Konorom, na dobrom si putu – namignula mi je.

Ništanisam razumela osim onog kratkog da