Beži dok možeš ✔

Epilog

Sedele smo za istim stolom, ali atmosfera nije bila ista kao inače što bi bila. Osećala se napetost u vazduhu, utapala sam se u njoj. Gušila me je. Mamin pogled je sve to dodatno pogurivao. Oseđivala me je zbog svega iako nije htela to i naglas da prizna. Ali ja sam joj videla u očima. Naslućivala sam istinu za koju sam bila ubeđena da je stoprocentno tačna.

Odložila sam uz tresak svoj escajd na sto ne mogavši više da ćutim u moru bunila i nerazjašnjenih stvari.
Jednom će svakako morati da razgovara sa mnom o onome što se desilo, bilo to pre ili kasnije.

,,Šta hoćeš da kažem ili uradim da bi prestala da se ponašaš kao da sam ne znam ni ja kakav prestupnik?!"

Ošinula me je pogledom verovatno zbog mog tona. Uzdigla je bradu dok je ostavljala svoje pribor za jelo pokraj tanjira. Uz gotovo nečujno ustajanje sa stolice, naslonila se na sto dlanovima isto tako se i nadvivši malo prema meni. Usta sam držala čvrsto zatvorenima. Njen prodorni pogled ne kopao čak i ispod mog iako ne znam kako je to uopšte moguće.

,,Hoću da priznaš."

Zatreptala sam ka njoj. Da priznam šta?

Odvojila je dlanove od drvene ploče.

,,Hoću da priznaš da si pogrešila", izustila je dok me je njen prodorni pogled pržio. Kao da je namerno želela da me koža pecka od samog njenog pogleda. Spustih glavu.
Vrlo dobro sam shvatila na šta je ona mislila pod tim da priznam. Samo sam se nekako nadala da mi to neće zaista i tražiti.

,,Reci to i da nastavimo već jednom normalno sa životom. Bila si previše lakomislena i priznaj to naglas."

Grizla sam usnu. Osećala sam topao i gorak ukus na jeziku. Sklopih oči kad je vazduhom odjeknuo zvuk udarca šake k sto i drmusanje stakla kao i metala.

,,Reci to!"

,,Priznajem."

,,Ne. Reci sve."

Stisla sam zube shvatajući koliko ona uživa u mom mučenju. Stvorena je za ovu ulogu i verno je odslužuje. Voljno je odslužuje. Ćutala sam kao zalivena ne želeći ni da mislim više o tome. Ali sada je bilo neizbežno. Sama si to tražila. Sama si htela da razgovaraš o tome baš ovog trenutka, sećaš se?

,,Reci kako si pogrešila jer si verovala pogrešnom strancu i koliko si bila glupa i lakomislena zato što si mu se poverila dovoljno da te nasamari. Dovoljno da poželiš da se vidiš s njim. Njemu dovoljno da te umalo dokrajči svojim bolesnim delima.
Priznaj da sam bila u pravu.
Priznaj da upoznavanja preko interneta nisu dobra ideja i nisu sigurna jer nikad ne znaš ko se krije sa druge strane ekrana.
Priznaj to!"

Stišćući usne i zube toliko da su počinjali da me bole, okrenula sam glavu u stranu ne mogavši da gledam samu njenu pojavu. Mrska mi je sva trenutno. Ponoviću još jednom kao i još hiljadu puta. Uživa na da mi natrljava na nos to što se nisam čula sa Isidorom nijednom odkad se ono desilo. Pokušavala sam stupiti s njom u kontakt, ali nijednom mi se nije javila ili nazvala. Poruke su bile nepregledane. Nestala je kao da nikad nije ni postojala. Svakim danom kako sam sve više razmišljala na taj način, počinjala sam da verujem u tu misao da Isidora zapravo nije neko za koga sam mislila da jeste. Da nije devojčica mojih godina, da nije dete iz susednog kraja. Počinjala sam da se pribojavam da sam bila toliko naivna da sam upoznala ono šta mi je neko nametnuo. Ali, nek sam prokleta, glas kao što je njen nikad dosad nisam čula uživo. Hiljadu puta sam pomislila da je iza svega bila ona devojka koja je uspela da pobegne na početku one lude noći. Nisam znala. Možda. Možda je to bio njen vapaj za pomoć. Samo možda.

Ali prepoznala bih joj onda glas da je bila ona, zar ne? Ne znam. Ni u šta više nisam sigurna. Nisam sigurna da sam sposobna više da verujem samoj sebi kao ni svojim instinktima. Da li sam?

Duboki poražavajući uzdah je napustio moju usnu duplju. Pomirena sam s činjenicom da sam ispala budala. Makar će biti prihvaćena i moraću da živim s njom ceo svoj dalji život.

,,Priznajem."