Beži dok možeš ✔

2.

Koliko su me noge nosile, istrčala sam iz đavoljeg skrovišta i spuštala se stepenicama tolikom brzinom da je čak i meni izgledalo kao da ih prelećem. U pozadini su se čuli neartikulisani uzvici propraćeni ogromnom količinom besa i pomahnitalosti. Nisam imala hrabrosti, a ni snage da se okrenem. Bojala sam se da ću zateći neželjeno lice i tu prokletu figuru tik iza sebe.

Izbila sam na mračnu ulicu koju je osvetljavala samo jedna svetiljka na nekoliko desetina metara od mene.
Ne znajući gde da idem, dah mi je zastajao u grlu, kao da se zgrušavao. Bubnjenje u ušima se povećavalo, postajalo je nepodnošljivo. Gde da krenem za ime Boga?

Nemajući više vremena za razmišljanje pošto sam čula kloparave korake otpozadi, dala sam se u beg niz levi kraj ulice. Tračak svetlosti mi je bio verovatno jedini spas.
Trčeći kao žedan k vodi, osećala sam slabost u nogama. Gubile su snagu i molile za predah. Eto vidiš zašto treba imati kondicije. Nikad ne znaš šta će ti se desiti u ovom pišljivom životu.

No, nije bilo nikakve opcije niti šanse da se zaustavim. Život mi je mio iako ne govorim često to. Jedan bolesnik me sledi na samo par metara iza. Mogu da mu čujem podivljalo disanje.

,,Bolje bi ti bilo da staneš! Manje će te koštati ono što te svakako čeka!" Stresla sam se od glave do pete na njegov urlik. Nikada se u svojih čitavih sedamnaest godina nisam ovako uplašila. Nikada mi nije ovako gorelo pod nogama. Ali doslovno.

Napokon sam se približila osvetljenom delu. Mogla sam da vidim zgrade oko sebe. Bile su visoke, ali nijedna mi nije bila poznata.
Gde sam, dovraga?
Nemam blagog pojma kuda da krenem, a da to cilja u nešto svetlije od pakla ili možda smrti.

Grlo mi je odavno presušilo i osećala sam kako posrćem.
Dođavola, ne sad. Ne nikad.
Histeričan kikot se razlio nedaleko iza mojih leđa. Bacih kratak pogled tamo. Zastao je, ali se kezio na najbolesniji način koji sam ikada videla.

Da li su to ulice mrtve ili mi se čini? Da li zaista nema žive duše na njima? Čak ni nekog psa lutalice?
Mačke?
Univerzum je odlučio da me zgromi svom svojom težinom.

Koraci su sve teži i teži, zaostaju za mnom. Vazduh je sve gušći i gušći, teško ga je udahnuti. Moja pluća se sve više i više skupljaju, osećam to.
Bože, hoću li umreti?

Asfalt mi je postao vruć pod stopalima. Verovatno umišljam.
Vazduh je prehladan. Obrazi mi gore.
Kosa mi se zalepila za obraze.
Misli su mi prepune straha i strepnje.

Jebenih, prokletih dvanaest sati. Moguće li je da ne radi ni jedna radnja? Bilo šta?
Znam da sam na izmaku. Moraću da stanem makar na tren.
Osvrnuh se opet, no, ne vidim ga.
Telo mi obli olakšanje. Požurila sam u jednu uličicu koja je bila totalno neosvatljena. Sa obe strane su je pritiskale zgrade. Naslonih se na zid i pustivši sebe da skliznem niz njega, ubrzo sam bila na podu. Dlan mi je bio preko usana da mi disanje ne bi bilo preglasno. Pokušavala sam da ga primirim, ali dodatno se ubrzalo kada je poznata figura projurila na samo par metara od mene.

Imala sam takvu jebenu sreću što nije tu zastao.

Zgrabivši torbu i kada sam bila sigurna da sam se nadisala vazduha, pregledala sam ulicu još jednom i krenula pravcem odakle sam došla. Valjda se neće ubrzo vratiti na ovu stranu.
Prioritet mi je bilo kakva prodavnica ili kiosk ili šta god gde ima ljudi. Makar čovek. Jedan bi bio sasvim dovoljan. Nabivši kapuljaču na glavu, krenula sam napred nepoznatom stazom osvrćući se na svako malo.

Posle ko zna koliko duge šetnje, oči su mi sevnule kada sam ugledala osvetljenu tablu nekog minimarketa. Požurila sam ka njemu i grunula na staklena vrata. Moj ulazak je propratilo glasno zvečanje metalnog zvonceta.

Kasirka koja je radila, žena odprilike u godinama moje mame, izbacila je glavu preko pulta kase. Namršteno me je gledala. Priđoh joj dok je i dalje imala isti izraz lica.

,,Dobro veče. Možete li, molim vas, da mi posudite telefon da obavim jedan poziv? Na mome se ispraznila baterija. Molim vas, veoma je hitno."

Nepoverljivo me je gledala uz par pogleda odmeravanja ne dodavši ništa. Smilovala mi se tako što je zaista izvadila telefon iz džepa. Kada mi ga je pružila, kao sumanuta sam ukucala mamin broj. Usnica me boli zbog toga koliko jako je grizem.

Zvoni, ali ne javlja se. Ponovo me je strepnja preplavljala. Pozvala sam je još jednom, ali i dalje isto. Okrenula sam tatin broj, no njegov broj je nedostupan.

Da li je zaista večeras ceo svemir protiv mene?

,,Ne javlja se pa ću poslati poruku", obavestila sam gospođu. Prevrnula je očima misleći da ne vidim to, ali je isto tako i klimnula glavom.

U kratkim crtama sam joj objasnila sve i napomenula da me nazove čim vidi ovo. Poslala sam i pružila telefon ženi.

,,Mogu li da sačekam ovde dok mama ne dođe po mene? Izgubila sam se, a do pre nekih dvadeset minuta me je jurio neki manijak. Jedva sam mu umakla."

Žena me je ravnodušno gledala verovatno misleći da lažem.
Sunce li ti, da imaš dete, ne bi sada imala takvu kamenu facu.

,,Zatvaram za pola sata", glas joj je bio hladan kao i izraz lica. Skupila sam usne.

,,Možete li mi reči gde ima neka prodavnica koja radi duže?", suzdržano sam se osmehnula. Malo mi je falilo da vrisnem i svašta joj saspem u lice. Kreten.

,,Ima jedna koja radi celu noć. Na dvadeset minuta šetnje odavde." Čuvši to, odahnula sam. Prokleto dugih dvadeset minuta šetnje po totalnom mraku. Savršeno.

Nakon što sam se uhvatila za glavu, oglasilo se zvonce. Uletela je neka devojka, malo starija od mene, zadihana. Osmehnula nam se.

,,Ana, samo par stvari da uzmem!", doviknu dok se gubila među rafovima sa namirnicama. Ubrzo se vratila sa velikom flašom kole i par kesica čipsa. Ana ih je otkucala i naplatila devojci, a ona kada je primetila moj verovatno i više nego zabrinut pogled, zastala je.

,,Jesi li dobro?", spusti mi ruku na rame. Ono što joj je titralo u očima zaista jeste bila neka vrsta brige. Pogledah u njen dlan na svom ramenu. Odmahnula sam glavom.
Naravno da nisam dobro, zaboga.

,,Vidimo se ovih dana, Ana!", uzviknu devojka dok je mene povlačila prema vratima. Pre nego me je izvukla iz prodavnice, doviknula sam neprijatnoj kasirki da posalje poruku na onaj broj da ću se javiti kad budem znala sledeću tačnu adresu. Njen pogled je neobjašnjiv, ali ništa nije rekla.

Zadenuvši smeđi pramen kratke kose za uho, devojka me uze za ruku i pogleda duboko u oči.

,,Znam da je Ana uglavnom uvek malo neprijatna. Izgledaš jako zabrinuto. Da li mogu nekako da ti pomognem? Da li si se izgubila?"

Na mom licu se razli osmeh od neverice i sreće koja mi je kuljala telom. Želi da mi pomogne.
Žustro sam klimnula glavom.

,,Trebala sam da idem kod drugarice, ali izgleda da je adresa pogrešna i upala sam u nečiji stan usred nekog obračuna i sad jedan čovek me proganja. Bila bih ti i više nego zahvalna ako bi mi dala telefon da nazovem mamu. Nije se javljala kada sam zvala iz prodavnice..."

Bez odgovora poče da pretura po džepovima. Dade mi telefon i, i dalje ne verujući da ova devojka stoji preda mnom, uzela sam ga i pozvala dobro znani broj. Nije bilo nikakvog odgovora s njegove strane.
Isfrustrirano sam udahnula.
Dođavola, mama. Kako možeš ovo da mi radiš?

Vrativši joj ga snuždena, obavila mi je ruku oko ramena.

,,Hajde, idemo kod mene dok se ne snađeš."

Nesigurna u to šta bi te reči i ta ponuda trebale da prestavljaju, ipak sam prihvatila jer sve je bilo bolje nego stojati apsolutno sâm na ulici potpuno nepoznatog kraja.
Da moram opet da trčim, mislim da bih se samo izvrnula na pod i dopustila mu da mi uradi šta god hoće. Toliko sam bila bez snage.