Beži dok možeš ✔

1.

Već treći put kucam broj koji skoro oduvek znam napamet. Ne znam zbog čega se ne javlja. Trebala bi odavno da je ovde.
Uključila sam mobilne podatke i kliknula ikonicu vibera. Pozvala sam poslednji kontakt u međuvremenim pozivima.

,,Halo?"

,,Hej, mislim da ću malo kasniti", rekla sam dok sam trljala zadnji deo vrata slobodnom rukom.

,,Mama nikako da se pojavi i pokupi me", duboko sam izdahnula.

,,Oh, ma dobro. Bitno je da ćeš doći. Znaš adresu. Slobodno uđi kad dođeš, biće mama kući ako mene pošalje do radnje ili negde tako", saopštila mi je ona veselim glasom.
Klimnula sam glavom kao da može da me vidi.

,,U redu, Isidora, čujemo se onda." Uzvratila je pozdrav i prekinula.
Ugrizla sam se za svoju već ranjavu usnu.
Gde li je dosad? Da li je zaboravila da treba da dođe po mene? Nadam se da nije jer ću čekati još najmanje pola sata po ovom mraku...

Ponovo sam pozvala mamu na mobilni i za veliko čudo se javila.

,,Evo, evo, znam da me čekaš. Zaboravila sam, kao i obično, hajde čujemo se. Palim kola", nepovezano je istrtljala i prekinula mi.
Isfrustrirano sam otpuhnula.
Ponekad se pitam da li imam išta zajedničko s ovom ženom osim boje kose.

Došla sam do hladne drvene klupe i sela na nju usput spustivši torbu od koje su me već i leđa bolela.
Prokleta škola, ko još mora da nosi ovoliko knjižurdina sem mene?

Prekrstila sam ruke na grudima i navukla duksericu preko prstiju.
Ne mogu da izbacim iz misli sve ideje koje mi lutaju glavom već par dana. Toliko dugo smo čekale, Isidora i ja, da napokon dođemo jedna kod druge. Prva se desila ova situacija, idem ja kod nje, ali sad ne sumnjam da će proći puno vremena kad će ona doći kod mene.
Napokon ćemo imati priliku da provedemo noć same. Možda ćemo napraviti maraton filmova, jesti čokoladu celu noć, isprobavati svu šminku koju ona ima, ogovarati momke i devojke koje ne volimo. Ko zna, možda od svega pomalo.

Samo još da mama stigne i sve to će moći biti ostvareno.

Škripa guma po i dalje toplom asfaltu je odjeknula ulicom. Bacila sam pogled na prozor suvozača i susrela se s njenim izvinjavajućim izrazom lica. Smeđa kosa joj je bila raštrkana na sve strane i primetila sam da je i dalje u svom kućnom duksu kao i trenerci.
Ušla sam u auto bez nekih velikih reči. Odmah je krenula.

,,Ne gledaj me tako. Samo sam izletela iz kuće kad sam se setila da me čekaš kod škole", pravdala se dok je pažnju držala na putu. Prevrnula sam očima.
Kako tipično za nju.

,,Koja je adresa te devojke?", nastavila je da me zapričava kako ne bih imala vremena da se naljutim na nju. Još jednom sam prevrnula očima i odlučila da popustim.

,,Zmajeva petnaest", pregledala sam ceduljicu na kojoj sam je zapisala i ponovo smotala vraćajući je u džep.

,,Dobro, znam gde je to", nastavila je da vozi uz uključena dugačka svetla pošto nikoga nije bilo na putu...

~~~~~

Zaustavila je auto u nekoj napola osvetljenoj ulici. Obe smo gledale na sve strane tražeći plavu tablicu sa brojem petnaest.
Šta ako ovo nije to što mi treba?

,,Mislim da tamo vidim broj petnaest", pokazala je tankim prstom kroz prozor na malo udaljeniji ulaz. Napregla sam oči dok sam škiljila. I meni se čini kao petnaest, ali ne mogu sa sigurnošću da kažem.
Uzela sam svoju torbu i kad sam izašla iz auta, prebacila je preko ramena. Sagla sam se na suvozačev prozor koji je bio do pola otvoren.