Тих осам одговора, избачених са свих страна трпезаре брзином
јединачне паљбе, изазвале утолико јачи смех што је јадни чича
Горио гледао у госте некако глупо, као човек који се упиње да
разуме речи неког страног језика.
— Мај? рече он Вотрену који је био поред њега.
— Ето ти мај, старино моја! рече Вотрен, пљесну чича
Горија по глави и наби му шешир на очи.
Јадни старац, запрепашћен овим препадом, оста
неколико тренутака као скамењен. Кристоф однесе његов
тањир, мислећи да је појео чорбу, и тако, када Горио подиже
шешир и дохвати кашику, удари њоме о сто. Сви присутни
прснуше у смех.
— Господине, рече чича, ви правите неукусне шале, и
ако поновите такве испаде...
— Па шта ће бити, чико? рече Вотрен прекинувши га.
— Платићете то прескупо једног дана...
— У паклу, Је л’ те? рече сликар. У оном мрачном куту
где су неваљала деца.
— Шта је то с вама, госпођице, рече Вотрен Викторини,
ви ништа не једете? Је ли тата опет био упоран?
— Треба га опаметити, рече Вотрен.
— Али, рече Растињак, који је седео поред Бјаншона,
госпођица би могла да поведе бар спор ради издржавања,
пошто ништа не једе. Гле, гле, како чича Горио посматра
госпођицу Викторину.
Старац је заборавео да једе, гледајући сироту девојку, на
чијем се лицу испољавао мински бол, бол непризнатог детета
које воли свог оца.
— Драги мој, рече Ежен тихим гласом, ми смо се сви
преварили у чича Горију. Није он ни блесавко ни човек без
осећања. Примени ти на њега твој Галов систем, па ми онда
кажи шта мислиш о њему. Видео сам га ноћас како савија
послужавник од позлаћеног сребра, као да је од воска. У том
тренутку лице му је било озарено необичним осећањима.
Његов ми живот изгледа толико тајанствен да заслужује да се
испита. Тако је, Бјаншоне, немој се смијати, ја се не шали,м.
— Слажем се, рече Бјаншон, он је занимљив случај за
лекаре, ако хоће, сецираћу га.
— Не, него му испитај главу.
— Добро, али, његова глупост може бити заразна.
Сутрадан, Растињак се обуче веома отмено и око три часа
по подне оде госпођи де Ресто, заносећи се успут оним
лакомисленим надама које дивним узбуђењима улепшавају
живот младића: за њих тада не постоје ни сметње ни опасности,
у свему виде успех, маштом улепшавају живот, постају
несрећни или жалосни због неостварених планова који су
постојали, само у њиховим необузданим жељама; да нису
незналице и стидљиви, друштвени живот био би немогућан.
Ежен је пазио на сваки свој корак да се не би упрљао, али, је узпут смишљао шта ће све казати госпођи де Ресто, оштрио своју
духовитост, измишљао брзе одговоре за разговор који је
замишљао, тражио духовите досетке по узору на Тајерана,
претпостављајући да ће му се указати згодна прилика за изјаву
на којој је заснивао своју будућност. Али, студент се искаља и
морао је да застане у Пале Ројалу да му очисте чизме и
панталоне. „Да сам богат, помисли он мењајући петофранак
који је понио за сваки случај, одвезао бих се колима и мислио
бих на миру.“ Напослетку стиже у Халдерову улицу и затражи
да га пријаве грофици де Ресто. Са уздржаним бесом човека
који је уверен да ће успети једног дана, он издржа презриве
погледе послуге која га је видела када је пешице прелазио
двориште, а није чула долазак кола пред капију. Тај га је поглед
утолико више заболео што је постао свестан свог нижег
положаја чим је ступио у то двориште, где је ударао копитом о
земљу један диван коњ, упрегнут у лепа и раскошна кола по
којима се видело да њихов сопственик живи расипничким
животом и да познаје сва париска уживања. Одмах постаде
нерасположен. Мозак му преста да ради и изгледаше као неки
глупак. Чекајући одговор грофице којој оде један слуга да га
пријави, Ежен је стајао на једној нози пред прозором у
предсобљу и механички гледао у двориште. Време му је споро
пролазило, и он би отишао да није био обдарен оном
јужњачком упорношћу која чуда ствара кад човек само нешто
науми.
— Господине, рече слуга, госпођа је у будоару и, веома
заузета, није ми ништа одговорила; али, ако би господин хтео
да пређе у салон, тамо већ има некога.
Дивећи се страховитој способности тих људи који,
једном речју умеју да оптуже или осуде своје господаре,
Растињак смело отвори врата на која је слуга изашао, да би
показао тим дрским лакејима како познаје кућу; и тако
насумце упаде у неку собу где су биле лампе, ормани са
посуђем, грејалица убруса за купање; из ње се излазило унекакав мрачан ходник и споредне степенице. Пригушен смех
који се чуо у предсобљу сасвим га збуни.
— Господине, салон је овде, рече му слуга клањајући се
дубоко, што је личило на ново исмијавање.
Ежен се тако нагло окрену да се спотаче о неку каду, али,
срећом задржа шешир да му не падне у воду. У том тренутку
отворише се врата у дну дугачког ходника који је осветљавала
нека мала лампа, и Растињак чу у исто време глас госпође де
Ресто, глас чича Горија и одек једног пољупца. Он тада уђе у
трпезарију, пређе преко ње, пође за слугом, уђе у први салон, и
ту стаде крај прозора чим виде да је окренут дворишту. Хтео је
да се увери да ли је овај чича Горио заиста онај чича Горио кога
је познавао. И док му је срце снажно куцало, он се сећао
страшних Вотренових речи. Слуга је чекао Ежена на улазу у
салон, кад одједном из њега изађе неки отмен младић који
рече нестрпљиво: „Ја одох, Морисе. Кажите госпођи грофици да
сам је чекао више од пола сата.“ Овај неуљудан младић, који је
свакако имао права да буде такав, певушећи неку италијанску
песмицу, упути се прозору код ког је застао Ежен, прво, да види
какав је тај човек тамо, а друго, да погледа у двориште.
— Боље би било да господин гроф причека још мало,
госпођа је готова, рече Мориш и оде у предсобље.
У том тренутку чича Горио, који је изашао на споредна
врата, заста код капије. Старац се спремао да отвори свој
кишобран, не примећујући да је капија широм отворена како би
могао да уђе један младић са одличјем, који је терао двоколице.
Чича Горио једва успе да устукне да га кола не прегазе. Коњ се
уплаши од кишобрана, одскочи мало у страну и појури ка
трему. Младић се осврну љутито, погледа чича Горија, и пре но
што изађе, поздрави га одајући му оно поштовање које мимо
своје воље указујемо зеленашима од којих зависимо, или
људима рђавог гласа, због чега се доцније стидимо. Чича Гориому одговори пријатељским и доброћудним поздравом. Све се
ово одиграло за трен ока. Ежен је био сувише замишљен, није
ни приметио да није сам, кад одједном чу грофичин глас.
— Шта, Максиме, ви одлазите? рече она прекорно и
помало јетко.
Грофица није ни приметила да су кола ушла. Растињак
се нагло окрену и виде грофицу у дивној собној хаљини од
белог кашмира са ружичастим појасом. Била је немарно
очешљана као све Парижанке пре подне; била је намирисана,
без сумње окупана, а њена лепота, некако префињена, била је
још чулнија; очи су јој биле влажне. Младићи умеју све да
запазе: њихова се душа утапа у зрачење женске лепоте, као што
биљка удише из ваздуха своје хранљиве састојке. Зато Ежен
осети мекоћу и свежину њених руку, иако их није ни додирнуо.
Он је испод кашмира видео њене једре груди које су се понекад
назирале кроз полуотворену хаљину и привлачиле његов
поглед. Грофици није био потребан стежњак, сам је појас
истицао њен витки стас; њен врат као да је био створен за
миловање, а њене ноге биле су дивне у папучама. Кад Максим
дохвати њену руку да је пољуби, Ежен тек тада примети
Максима, а грофица Ежена.
— Гле! Ви сте овде, господине де Растињак, мило ми је
што вас видим, рече она гласом коме се мора покорити сваки
разуман човек.
Максим је тако значајно гледао час у Ежена час у
грофицу да је наговештавао незваном госту да треба да се
чисти. „А, драга моја, надам се да ћеш овог жутокљунца
избацити напоље!“ То су јасно и разговетно казивали, погледи
дрског и охолог младића којег је грофица Анастазија назвала
Максимом и чије је лице испитивала оним покорним погледом
који несвесно одаје тајне сваке жене. Растињака обузе силна
мржња према том младићу. Прво због тога што увиде како јегрозна његова коса према дивној, плавој и лепо накудрављеној
Максимовој коси. Затим, Максим је имао лепе и чисте чизме
док су његове, поред све пажње, биле прилично укаљане.
Најзад, Максиму је реденгот стајао као саливен и давао му
изглед лепе жене, док је Ежен у два и по часа по подне био у
фраку. Посматрајући овог кицоша, витког и високог, сјајних
очију и бледа лица, који је био у стању да упропасти и
самохрано сироче, проницљиви младић из Шаранте осети шта
значи бити отмено одевен. И не сачекавши Еженов одговор,
госпођа де Ресто замаче у други салон, слична лептиру, у
хаљини чији су се скути лепршали, при повијању и развијању.
Максим оде за њом. Ежен, сав бесан, пође за њима. И тако се сви
троје нађоше заједно крај камина, у великом салону. Студент је
добро знао да ће бити на сметњи том одвратном Максиму; али,
је хтео да пркоси том кицошу, макар се и замерио госпођи де
Ресто. Одједном, сетивши се да је видео тог младића на балу
госпође де Бозеан, он погоди шта Максим значи за госпођу де
Ресто; и, с оном младићком смелошћу која чини велике
глупости или постиже велике успехе, он се зарече: „Ево мог
супарника, морам га победити.“ Неразборит младић! Он није
знао да Максим де Трај допушта да га увреде, али да први пуца
и убија свог противника. Ежен је био добар стрелац, али, још
није имао двадесет погодака са двадесет два метка. Млади
гроф седе у наслоњачу крај ватре, дохвати машице и поче да
џара по камину тако плаховито и тако зловољно да се лепо
Анастазијино лице одједном сневесели. Она се окрену Ежену и
погледа га оним хладним упитним погледом који је речито
говорио: Зашто не одлазите? Али тако да лепо васпитани људи
могу одмах да одговоре оним реченицама које би требало
звати излазним реченицама. Ежен направи љубазно лице и
рече:
— Госпођо, пожурио сам да вас посетим због ...
Али, одједном нагло ућута, јер се отворише врата и уђе
онај господин који је дошао колима. Он је био гологлав, непоздрави се са грофицом, загледа брижљиво Ежена, пружи
руку Максиму и рече му веома пријатељским тоном: „Добар
дан“, што необично изненади Ежена. Млади паланчани не знају
како је пријатно живети утроје.
— Господин де Ресто, рече грофица студенту, показујући
на свог мужа.
Ежен се дубоко поклони.
— Господин де Растињак, настави она представљајући
Ежена грофу де Ресто. Он је, преко Марсијакових, рођак
виконтесе де Бозеан на чијем сам последњем балу имала
задовољство да се упознам с њим. Речи „рођак госпође
виконтесе де Бозеан преко Марсијакових“, које је грофица
изговорила готово декламујући, пуна оне гордости коју осећа
свака домаћица кад хоће да покаже да код ње долази само
отмени свет, чаробно су деловале. Гроф није више био хладан и
званичан, већ поздрави студента.
— Мило ми је, господине, рече он што ми се дала
прилика да се упознам с вама.
И сам гроф Максим де Трај погледа узнемирено Ежена и
одмах промени своје изазивачко држање. Ова нагла промена
која наста при помену једног имена, отвори очи и поврати дух
младог јужњака. Високо париско друштво није више имало
тајни за њега. Пансион Вокер и чича Горио били су сада далеко
од његових мисли.
— Ја сам мислио да је породица Марсијака изумрла? рече
гроф де Ресто Ежену.
— Јесте, господине, одговори он. Мој деда, витез де
Растињак, оженио се наследницом породице де Марсијак. Он је
имао само једну кћер којом се оженио маршал де Кларенбо,деда по мајци госпође де Бозеан. Ми смо млађа грана и утолико
сиромашнија што је мој деда, вицеадмирал, изгубио све што је
имао служећи краља. Револуционарна влада није признала
наша потраживања при ликвидирању Индијског друштва.
— Је ли господин ваш деда, пре 1789. командовао
бродом Осветник?
— Јесте.
— Он је онда познавао мог деду који је командовао
Варвиком.
Максим слеже лако раменима гледајући у госпођу де
Ресто, као да је хтео да јој каже: „Ми смо пропали, ако ова
двојица буду разговарали, о морнарици.“ Анастазија разумеде
погледе господина де Траја. Она се насмеши, како то само жене
знају, и рече: „Ходите, Максиме, имам нешто да вас питам.
Господо, ми вас остављамо да заједно пловите на Варвику и на
Осветнику.“ Она устаде и изазивачки позва Максима који пође
с њом у будоар. Овај морганатски пар, како то лепо кажу Немци
а за шта ми немамо одговарајућег израза у француском језику,
тек је стигао до врата а гроф прекиде разговор с Еженом.
— Анастазија, останите, драга моја, повика он љутито,
ви добро знате да ...
— Одмах ћу се вратити, одмах, прекиде га она; само да
нешто кажем Максиму.
Заиста, она се убрзо врати. Жене које морају да пазе на
нарав својих мужева да би могле да раде шта хоће, знају докле
смију да иду а да не изгубе њихово драгоцено поверење. Оне
им никад не противрече кад су у питању обичне ствари. Тако је
грофица према тону грофова гласа увидела да је опасно остатиу будоару. За ову непријатност имала је да захвали- Ежену. Зато
га са нескривеним негодовањем показа Максиму, који крајње
заједљиво рече и грофу, и његовој жени и Ежену:
— Слушајте, ви имате посла, не желим да вам сметам;
збогом. И оде.
— Та останите, Максиме! повика гроф.
— Дођите на вечеру, рече грофица која поново остави
Ежена и грофа и оде са Максимом у први салон где су чекали,
да господин де Ресто отпрати Ежена.
Растињак је слушао како се час закикоћу, час разговарају,
па заћуте; али, пакосни студент настави да прави досетке са
господином де Ресто, ласкао му је или га увлачио у нове
разговоре само да би поново видео грофицу и дознао у каквим
је односима са чича Гориом. Ова жена, очевидно заљубљена у
Максима, која држи мужа под папучом, а тајно одржава везе са
старим фабрикантом резанаца, изгледала му је веома
загонетна. Хтео је да прозре у ту тајанственост, надајући се да
ће тако моћи да загосподари том Парижанком.
— Анастазија! позва гроф поново своју жену.
— Мора се, јадни Максиме, рече она младићу. Довиђења,
вечерас...
— Надам се, Нази, шапну јој он, да ћемо се ослободити
оног младића чије очи увек засијају као жеравице кад год се
ваша хаљина отвори. Изјавиће вам љубав, обрукаће вас и
мораћу да га убијем.
— Јесте ли полудели, Максиме? рече она. Зар ти
студенти нису веома погодни да се на њих баци сумњаљубоморног мужа, и да се тако прикрије прави љубавник?
Удесићу ја да га Ресто омрзне.
Максим прсну у смех и изађе; грофица га испрати и стаде
уз прозор да га посматра како пуца бичем и тера коња да
поиграва. Вратила се тек онда кад су затворили капију.
— Знате ли, драга моја, рече јој гроф кад се поново
појавила, да имање на ком живи господин ова породица није
далеко од Вертеја, на Шаран ти. Господинов и мој деда били су
познаници.
— Мило ми је што смо стари познаници, рече грофица
расијано.
— Више него што мислите, рече Ежен тихим гласом.
— Како! рече она живо.
— Ево како, рече студент. Видео сам малочас да је из
ваше куће изашао један господин с којим станујем у истом
пансиону, соба до собе, чича Горио.
При помену тог имена украшеног речју чича, гроф који је
џарао по камину, баци машице у ватру, као да се опекао, и
устаде.
— Господине, могли бисте казати господин Горио! викну
он.
Грофица прво пробледе кад виде мужа тако
раздраженог, па онда поцрвене и збуни се; најзад одговори
усиљено природним гласом, са извештаченом веселошћу на
лицу: „Никога на свету не волим више од њега...“
