Има већ четрдесет година како стара госпођа Вокер,
рођена де Конфлан, држи у Паризу пансион за средњи сталеж у
Улици Нев Сент Женевјев, између Латинског кварта и
предграђа Сен Марсо. У тој кући, која је била позната под
именом Пансион Вокер, примани су и људи и жене, и млади и
стари. Нико, међутим, није рђаво говорио о наравима станара
овог завода који је био достојан сваког поштовања. Али, има
већ тридесет година како се млађи свет не виђа у овој кући, а,
ако би се у њој настанио који младић, значило би да је од своје
породице примао веома оскудно издржавање. Ипак, 1819.
године, у доба када почиње ова драма, становала је ту једна
сирота девојка. Иако је реч „драма“ извикана због претеране и
погрешне употребе у ово доба тужне књижевности, потребно је
да се употреби овде, не зато што је ова прича драматична у
правом смислу те речи већ можда зато што ће понеко, када буде
упознао овај догађај, пролити коју сузу intra muros i extra. Да ли
ће ову причу разумети и свет ван Париза? У то се може
посумњати. Извесна својства овог догађаја, пуног запажања и
локалне боје, могу правилно оценити само они који живе
између брежуљака Монмартра и узвишица Монружа, у оној
чувеној долини, пуној развалина склоних паду и јарака
поцрнелих од блата; у долини која обилује истинским патњама,
често и лажним радостима, а тако је силно узрујана да је само
нешто претерано може трајније узбудити. При свем том, у њој
се овдеонде испоље и патње које мноштво порока и врлина
чине величанственим: пред њима себичност и користољубље
попусте и умилостиве се; али, све то подсећа на слатки плод
који се брзо поједе. Кола цивилизације, слична колима идола у
Џагернату, једва ако успоре кретање кад наиђу на неко биће
које је теже смрвити од осталих, а које се испречило предњиховим точковима, прегазе га зачас и гордо наставе свој пут.
Тако ћете поступити и ви који држите ову књигу у господским
рукама, увалићете се у меку наслоњачу говорећи: Ово ће ме
можда занимати. Код будете упознати са несрећама које је
чича Горио потајно преживео, ручаћете слатко, бацићете
кривицу на писца зато што вас није узбудио, оптужујући га да
је песник и да претерује. Али, запамтите добро: ова драма није
ни измишљотина ни роман. Али, is true, она је толико истинита
да свако може уочити њене битне састојке, можда чак и у свом
срцу.
Кућа у којој је смештен овај пансион припада госпођи
Вокер. Она се налази у доњем делу Улице Нев Сент Женевјев,
на оном месту где се земљиште спушта ка улици Арбалет тако
стрмом и неравном низбрдицом да коњи туда ретко пролазе.
То појачава тишину која влада у овим улицама збијеним
између Валде Граса и Пантеона, два споменика који мењају
околну светлост, јер јој дају неке жуте тонове и све замрачују
тамним сенкама које падају са њихових кубета. Овде су улице
суве, по олуцима нема ни блата ни воде, а поред зидова расте
трава. Ту и најбезбрижнији човек постаје тужан, као и сви
пролазници, тутњава кола представља прави догађај, куће су
суморне, а зидови подсећају на хапсане. Ако би овамо залутао
неки Парижанин, он би свуда наишао само на пансионе и
заводе, беду и чамотињу, старост која умире и веселу младеж
која силом ради. Ниједан крај Париза није грознији, нит,
рецимо слободно, мање познат. Нарочито Улица Нев Сент
Женевјев личи на бронзани оквир који једино и одговара овој
причи за коју треба добро припремити читаоце суморним
бојама и озбиљним мислима; исто као што после сваке
степенице, кад путник силази у катакомбе, светлост постаје све
слабија а глас вођин све мање звонак. Тачно поређење! Ко
може пресудити шта је грозније, људи окорела срца или празне лобање?
Предња страна пансиона окренута је малом врту, тако да
зграда под правим углом излази на Улицу Нев Сент Женевјев,
где изгледа као пресечена у својој дубини. Дуж ове фасаде,
између куће и врта, налази се јарак испуњен шљунком, широк
један хват, а крај њега алеја посута песком, по чијим су ивицама
постављене велике плаве и беле порцеланске вазе са здравцем,
лијандерима и наром. У ову алеју улази се кроз шира врата
изнад којих се налази табла са натписом: ПАНСИОН ВОКЕР, а
испод тога: Стан, храна и остало за оба пола, итд. Дању, кроз
врата са летвама, на којима се налази звонце пискавог гласа,
види се, на крају стазе, на зиду према улици, ходник на сводове
који је насликао, подражавајући зелени мермер, неки сликар из
овог кварта. У привидном удубљењу ове слике налази се статуа
Бога љубави. Посматрајући овај оронули кип, љубитељи
симбола помислиће да он оличава ону париску љубав која се
лечи ту сасвим близу. Натпис на постољу, готово упола
избрисан, показује да је овај украс постављен 1777, у
одушевљењу које је изазвао Волтеров повратак у Париз: „Ма ко
да си, ово је твој господар, Он је то био, сад је, и биће.“
У први сумрак скидају се врата од летава и стављају се
дашчана врата. Врт, широк онолико колико је фасада дуга,
ограђен је уличним зидом и заједничким зидом суседне куће,
обрасле у бршљан који је потпуно скрива и, својим изгледом,
нарочито живописним за Париз, привлачи погледе пролазника.
Сваки од ових зидова има османлук са виновом лозом чији су
закржљали и прашњави плодови повод честих стрепњи
госпође Вокер и предмет њених разговора са станарима. Дуж
сваког зида пролази по једна узана стаза која води у хлад од
липа. Мада је по рођењу племкиња, реч „липа“ госпођа Вокер
тврдоглаво изговара „лијпа“, иако је њени гости упозоравају на
граматичку неправилност. Између две бочне стазе налази се
четвртаста алеја, засађена артичоком, а ивицама њеним расте
понека поткресана воћка, кисељак, лићика и першун. У хладу
под липама стоји округли зелени сто са столицама. Ту за времевеликих врућина седе станари којима имовно стање дозвољава
да пију кафу, и наслађују се на пакленој жези. Кућа има три
спрата и мансарду, сазидана је од ситног камена и окречена
оном жутом бојом која даје одвратан изглед готово свим
кућама у Паризу. Сваки спрат има по пет прозора са малим
окнима и жалузинама које никад нису подеднако подигнуте,
као да су у некој свађи. Према улици, кућа има два прозора који
су у приземљу украшени гвозденим шипкама у виду решетке.
Иза зграде налази се двориште широко око двадесет стопа, где
у слози живе свиње, кокошке и питоми зечеви, а у дну
дворишта уздиже се шупа за дрва. Између ове шупе и
кухињског прозора виси комарник, испод кога отичу помије из
кухиње. Према Улици Нев Сент Женевјев двориште има малу
капију кроз коју куварица избацује ђубре и испира ову каљугу
великом количином воде, излажући се при томе опасности од
какве заразе.
По природи својој, приземље је било намењено за
пансион и састоји се од главне собе коју осветљавају два
прозора са улице и у коју се улази кроз стаклена врата. Овај
салон везан је са трпезаријом коју од кухиње раздваја
степениште чије су степенице од дрвета и обојених, углачаних
цигала. Ништа није тако тужно погледати као овај салон са
наслоњачама и столицама које су превучене тканином од
кострети са тамним и светлим пругама. У средини је округли
сто са мермерном плочом у стилу СентАн, а на њему
послужавник какав се данас свуда виђа, од белог порцелана, са
златним украсима упола избрисаним. Ова соба, са доста рђавим
подом, обложена је дрветом у висини лаката. Остали део
зидова прекривен је сјајном хартијом за тапетирање са важним
догађајима из Телемака, чије су главне личности израђене у
боји. Слика између прозора са гвозденим шипкама представља
гозбу коју је Калипса приредила Улисовом сину. Има већ
четрдесет година како млади станари заподевају шале
поводом ове слике, мислећи да ће се уздићи изнад свог стања ако се ругају свом сиротињском ручку. Камин од камена, чије
увек чисто огњиште показује да се у њему ватра ложи само
свечаних дана, украшен је двема вазама, које су пуне
избледелог вештачког цвећа, и веома неукусним часовником
од плавичастог мермера. Ова главна соба заудара воњем за
који нема имена у људском језику а који би требало назвати
пансионским ваздухом. То је задах устајалости, плесни и
убајаћености; хладан је, влажан је, увлачи се у одело; то је задах
собе у којој се ручава; базди на кухињу, послугу и сиротињски
дом. Можда би се овај задах могао описати када би се пронашао
начин за мерење битних и гадних количина које он добија од
катаралних и sui generis задаха сваког станара, био он млад или
стар. Па ипак, и поред свих ових грозота, ако бисте овај салон
упоредили са трпезаријом која је до њега, учинило би вам се да
је господствен и миришљав као какав будоар. Ова трпезарија,
потпуно обложена дрветом, била је некада обојена, али, се боја
више не распознаје, јер су преко ње наслагани слојеви
прљавштине тако да стварају неке необичне слике. На
замазаним орманима налазе се крње и замагљене боце,
салветски прстенови од сјајног метала и гомила тањира од
дебелог порцелана из Турнеа, са плаво обојеним ивицама. У
једном углу налази се кутија с нумерисаним преградама у којој
се чувају салвете сваког станара, које су или упрљане јелом или
умрљане вином. Има ту и намештаја који се не може уништити,
који је одасвуд избациван и сада је ту смештен као сто су у
болници за неизлечиве смештени отпаци цивилизације. Ту
можете видети и барометар са калуђером који се појављује кад
пада киша, грозне гравуре због којих човек изгуби апетит, све
у лакираним дрвеним оквирима позлаћених ивица; зидни
часовник од корњачине коре са умецима од бакра; ту је и
зелена пећ, затим лампе, изум физичара Аргана, у којима се
прашина меша с уљем, дугачак сто прекривен мушемом која је
толико масна да какав шаљивчина може на њој написати своје
име прстом уместо писаљком, клецаве столице, мале и бедне
асуре од жукве, која се стално одмотава а непрестано траје,затим некакве грејалице са поломљеним рупама, са
поквареним шаркама, у којима се дрво угљенише. Да би се
показало колико је ово покућство старо, изанђало, труло,
несигурно, црвоточно, клецаво, крње, расходовано, дотрајало,
требало би наставити овај опис који би читаоце много удаљио
од самог предмета, што не би опростили они који су
нестрпљиви. Црвени под пун је удубљења која су настала услед
трљања и фарбања. Укратко, овде влада беда без поезије; беда
штедљива, усредсређена, извештала. Ако на њој још нема блата,
има мрља; ако није поцепана и у ритама, распашће се од
трулежи.
Права слика ове собе добије се тек онда када, око седам
часова ујутру, мачак госпође Вокер уђе пре своје газдарице,
почне да скаче по орманима, њушка млеко у чинијама које су
покривене тањирима и стане да преде. Одмах затим појави се
удовица, са капом од тила испод које вири витица рђаво
намештене перике, вукући своје искривљене папуче. Њено
старачко и пуначко лице са носом који личи на кљун у папагаја;
мале и беле руке, тело гојазно као у каквог црквењака, испале и
лелујаве груди, све је то у складу с овом одајом у којој се огледа
невоља, где се угнездила спекулација, чији топли и смрдљиви
ваздух госпођа Вокер удише без гађења. Њено лице, свеже као
први јесењи мраз, њене очи окружене борама, које се час смеше
као очи у играчице, а час добију горак и намрштен израз
зеленаша, укратко, цела је њена појава сушта слика пансиона,
као што је пансион верно огледало њене личности. Тамница се
не може замислити без чувара. Бледа пуноћа ове мале жене
производ је оваквог живота, као што је тифус последица
кужних испарења. Њена доња сукња од плетене вуне, дужа од
горње која је направљена од неке старе хаљине а из које вири
вата кроз поцепане шавове штофа, слика је салона, трпезаре и
врта; по њој се може погодити каква је кухиња и наслутити
какви су станари. Кад је она ту, слика је потпуна. Госпођа Вокер
има око педесет година и личи на свежене које је задесила несрећа. Очи су јој стакласте, има чедан
изглед какве подводачице која ће се и посвађати само да би се
боље наплатила; уз то готова на све да би олакшала своју
судбину, спремна да изда Жоржа или Пишегрија, само ако је
још могућно издати Жоржа или Пишегрија. Ипак, она је у
основи добра жена, говоре њени станари који, слушајући је
како јадикује и кашље као они, верују да нема ништа. Шта је
био господин Вокер? Она никад није говорила о покојнику.
Како је изгубила своје имање? Задесиле су га несреће,
одговарала је она. Према њој се ружно показао и оставео јој
само очи да плаче, ову кућу да се од ње издржава и право да
никога не жали, јер је сама, говорила је она, препатила све
могуће патње. Кад би чула газдарицу да силази ситним
корацима, куварица, дебела Силвија, пожурила би да послужи
доручак оним пансионерима који станују у кући.
Они који нису становали у пансиону, обично су били
претплаћени само на ручак који је стајао тридесет франака
месечно. У доба када почиње ова прича, било је њих седморо
који су становали у пансиону. На првом спрату била су два
најбоља стана. У лошијем је живела госпођа Вокер, а други је
припадао госпођи Кутир, удовици једног републиканског
чиновника. Поред ње је живела, као поред мајке, једна веома
млада девојка, која се звала Викторина Тајфер. Оне су плаћале
за стан и храну хиљаду осам стотина франака. На другом
спрату била су два стана; у једном је живео неки старац звани
Поаре; у другом је становао неки човек који је имао око
четрдесет година; носио је црну перику, бојио зулуфе, издавао
се за бившег трговца, а звао се господин Вотрен. Трећи спрат
имао је четири собе, од којих су две биле издате: једна некој
старој девојци која се звала госпођица Мишоно; друга неком
бившем фабриканту резанаца, макарона и шкроба, који је
пристајао да га зову чича Горио. Остале две собе биле су
намењене птицама селицама, оним сиромашним студентима
који, као чича Горио и госпођа Мишоно, нису могли да плаћајустан и храну више од четрдесет пет франака месечно, али, њих
госпођа Вокер није марила зато што су јели много хлеба, и
узимала их је само кад је морала. Сада је у једној од ових двеју
соба становао неки младић који је из околине Ангулема дошао
Париз да ту учи права. Његова многобројна породица
излагала се највећој оскудици само да би могла да му шаље
хиљаду и двеста франака годишње. Звао се Ежен де Растињак.
Био је од оних младића које је невоља навикла на рад, који још
раној младости схватају наде које њихови родитељи полажу у
њих и припремају себи лепу будућност одмеравајући још тада
значај својих студија, које прилагођавају тежњама и потребама
будућег друштва, да би га они први искористили. Без његових
радозналих запажања и умешности да се снађе у париским
салонима, ова приповетка не би била оживљена истинским
тоновима који су били производ његове оштроумности и
његове жеље да продре у тајне једног страшног стања које су
брижљиво прикривали и они који су га створили и онај који га
је подносио.
Изнад трећег спрата био је таван за сушење рубља и две
мансарде у којима су ноћивали покућар Кристоф и куварица,
дебела Силвија. Поред ових седам сталних станара, госпођа
Вокер је имала сваке године, али, само на ручку, по осам
студената права и медицине и по два-три становника овог
краја. За време ручка у трпезарији је било по осамнаест особа, а
могло је стати и двадесетак; али, ујутру, било је само њих
седморо и они су доручковали као породица. Сви су силазили у
папучама, правили поверљиве опаске о облачењу и изгледу
оних који нису становали у пансиону, препричавали синоћне
догађаје, говорећи слободно као присни пријатељи. Ови су
станари били мазе госпође Вокер која је сваком од њих
одмеравала услуге и пажње астрономском тачношћу, према
суми коју је плаћао. Ове личности, које су само пуким случајем
заједно окупљене, руковођене су истим разлогом. Два станара
са другог спрата плаћала су свега по седамдесет два франкамесечно. Ова јевтиноћа која се може наћи само у предграђу Сен
Марсела, између Бурбе и Салпетрера, наговештава да су сви
ови станари, осим госпође Кутир, једва излазили на крај. Зато
се жалосна слика унутрашњости ове куће огледала на оделу
њених похабаних станара. Људи су носили реденготе
неодређене боје, ципеле какве се бацају у отменим насељима,
похабано рубље и сасвим изношено одело. Жене су имале
старинске хаљине, префарбане, избледеле, старе, искрпљене
чипке, рукавице углачане услед дуге употребе, огрлице увек
мрке боје и истегнуте шалове. Иако су им овакве биле хаљине,
готово сви су имали чврста и снажна тела која су издржала све
животне буре, лица хладна и груба, изанђала као лик новца
повученог из оптицаја. У њиховим увелим устима бљескали су
зуби гладница. На њима су се оцртавале негдашње или
садашње драме; не драме које се приказују на осветљеној
позорници, између декорација, него живе, Неме, ледене и
свакидашње драме које потресају срце.
Стара госпођица Мишоно носила је над својим уморним
очима неки прљави штит од зелене свиле, окружен
месинганом жицом, од којег би се уплашио и анђео сажаљења.
Њен шал са танким и опуштеним ресама као да је покривао
неки костур, толико су били ћошкасти облици које је он
скривао. Каква ли је сила одузела овом створењу његов женски
облик? Морала је некада били лепа и стасита: да није то
учинио неки порок, нека жалост или лакомост? Да није сувише
волела? Је ли била продавачица хаљина и накита или обична
блудница? Да сада не испашта успехе своје обесне младости,
огрезле у задовољству, старошћу од које беже пролазници?
Човека хвата језа од њеног тупог погледа, док јој згрчено лице
има претећи изглед. Глас јој је пискав као у зрикавца кад пред
зиму стане да цврчи у жбуну. Говорила је да је његовала неког
старог господина који је боловао од катара у бешици, кога су
напустила његова рођена деца, јер су веровала да је остао без
ичега. Тај старац јој је оставео хиљаду франака годишњедоживотног прихода, који су јој повремено оспоравали његови
наследници и стално је клеветали. Иако су страсти сасвим
упропастиле њено лице, ипак је на кожи било извесних трагова
белине и финоће на основу чега се може претпоставити да је
њено тело сачувало нешто од своје лепоте.
Господин Поаре био је као нека машина. Кад се отегне,
као каква сива сенка неком стазом Ботаничке баште, са старим
и меким качкетом на галви, једва држећи у руци штап са
округлом дршком од пожутеле слонове кости, са лепршавим и
избледелим пешевима реденгота који је слабо скривао готово
празне панталоне, са плавим чарапама на ногама које су
клецале као у пијанице, са сивкастим прслуком и чипком од
груБог и набраног муслина која није потпуно пристајала уз
кравату увезану око његовог издуженог врата, многи су се
питали да ли ова необична утвара припада смелом роду
Јафетових потомака који враголасто облећу око жена по
Италијанском булевару. Какав ли је то рад могао тако да га
збрчка? Која ли се страст огледала на његовом чворновитом
лицу, које би изгледало невероватно кад би се насликало као
карикатура? Шта је он био? Можда чиновник Министарства
правосуђа у одсеку из којег џелати шаљу рачуне за велове који
се стављају на главе оцеубица, за триње у корпама у које падају
главе погубљених, за узице за ножеве. Можда је био и
трошаринац на кланици, поднадзорник старања о народном
здрављу. Укратко, изгледа да је тај човек био један од магараца
нашег великог друштвеног млина, један од оних безазлених
париских трудбеника који не познају чак ни своје варалице,
неки стожер око ког су се окретале опште несреће и јавне
гадости, најзад, један од оних људи за које кажемо кад их
угледамо: ипак су и овакви потребни. Отмени Париз не зна ни
да постоје ова лица, пребледела услед душевних или телесних
патњи. Али, Париз је прави океан. И кад спустите у њега сонду,
нећете дознати колико је дубок. Прођите га унакрст, опишите
га. Ипак, ма како брижљиво то урадили, ма колико билоиспитивача тог мора и ма колико они били заинтересовани,
увек ће се у њима наћи кутака за које нико не зна, непознатих
пећина, цвећа, бисера, чудовишта и невероватности које су
заборавили књижевни гњурци. Пансион Вокер спада у та ретка
чудовишта.
Два се лица у њему упадљиво издвајају од осталих
станара и гостију. Иако је Викторина Тајфер имала болесно
бледу боју налик на боју малокрвних девојака, иако је својом
сталном снужденошћу, својим снебивањем, сиротињским и
слабуњавим изгледом, везана за опште невоље и јаде који чине
основ ове слике, ипак њено лице није било старо, док су јој
покрети били хитри а глас живахан. Ова млада несрећница
личила је на биљку пожутелог лишћа, која је недавно
пресађена на место где не може да успева. Њено црнпурасто
лице, жућкасториђа коса и веома танак струк испољавали су
ону љупкост коју су модерни песници уочили на малим
киповима средњег века. Њене граорасте очи изражавале су
хришћанску благост и помирење са судбином. Кроз
једноставне и јевтине хаљине оцртавао се њен млади стас. У
поређењу са осталима, она је била лепа. Да је била срећна, била
би заносна: срећа је поезија жена, као што је тоалета њихов
украс. Да је радост која се осети на балу озарила руменилом
њено бледо лице; да су сласти отменог живота попуниле и
зарумениле њене већ мало упале образе; да је љубав оживела
њене сетне очи, Викторина би могла да се такмичи са
најлепшим девојкама. Њој је недостајало оно што препорођава
сваку жену: лепе хаљине и љубавна писма. Њена би повест
могла да послужи за предмет какве књиге. Њен је отац веровао
да има разлог да је не призна за своју кћер, није хтео да је
задржи крај себе, давао јој је само шест стотина франака
годишње, а са имањем је удесио тако да је могао цело да
пренесе на сина. Госпођа Кутир, даљна рођака Викторинине
мајке, која је код госпође Кутир и умрла од очајања, старала се
о сиротици као да је била њено дете. Нажалост, сав иметакудовице комесара републиканске војске био је само удовичко
издржавање и пензија; и тако је неискусна и сирота
несрећница могла остати на улици после њене смрти. Ова
добра жена водила је Викторину сваке недеље у цркву на
службу, сваких петнаест дана на исповест, да би, за сваки
случај, створила од ње побожну девојку. Имала је право. Само је
вера могла спасти ову одгурнуту девојчицу која је волела свог
оца и одлазила му увек о Новој години са опроштајем своје
мајке; али, је увек наилазила на врата неумољиво затворена.
Њен брат, једини посредник између ње и оца, није дошао ни
један једини пут да је обиђе за последње четири године, нити
јој је слао какве помоћи. Она је преклињала Бога да отвори очи
њеном оцу, да умилостиви срце њеног брата, и молила се за
њих не оптужујући их. Госпођа Кутир и госпођа Вокер нису
налазиле довољно погрдних речи да би назвале правим
именом овако нечовечно поступање. Кад су проклињале тога
гнусног милионера, Викторина је шапутала благе речи, сличне
гукању рањеног голуба који и својим болним крицима
изражава љубав.
Ежен де Растињак имао је право јужњачко лице, белу
кожу, црну косу и плаве очи. Његов стас, скромно држање и
понашање одавали су сина из племићке породице у којој је
веома лепо васпитан. Иако је штедео своје одело и радним
даном носио одело од прошле године, ипак је понекад могао да
се појави обучен као отмени младићи. Свакодневно је носио
неки стари реденгот, лош прслук, ружну црну и већ избледелу
ђачку кравату коју је рђаво везивао; такве су му биле и
панталоне, а чизме пенџетиране.
Вотрен, човек од својих четрдесет година, обојених
зулуфа, служио је као неки прелаз између ове две личности и
осталих. Припадао је оним људима за које народ каже: прави
делија! Имао је широка плећа, снажне груди, набрекле мишиће,
руке развијене, четвртасте и око зглавака јако обрасле густим
маљама риђе боје. Његово лице, избраздано прераним борама,показивало је знаке грубости која је била у опреци са његовим
љупким опхођењем. Његов дубок глас, у складу са припростом
веселошћу, није био непријатан. Био је услужан и шаљив. Ако
нека брава није исправна, он је одмах скине, оправи, подмаже,
дотера и опет намести, говорећи: „Разумем се ја у то“. Уосталом,
он је о свему понешто знао, о лађама и морима, о Француској и
другим земљама, о пословима и људима, о догађајима и
законима, о хотелима и хапсанама. Ако би се неко и сувише
јадао, он би му одмах притекао у помоћ. Неколико пута
позајмљивао је новац госпођи Вокер и неким другим
станарима; али, нико није смео ни помислити да му не врати
дуг, јер је он, и поред доброћудног изгледа, уливао страх својим
проницљивим и одлучним погледом. Начин на који је штрцао
пљувачку одавао је веома хладнокрвног човека који не би
устукнуо ни пред злочином само да се ослободи опасности.
Његов поглед, сличан погледу строгог судије, као да је
продирао у суштину свих питања, свих савести и свих осећања.
Имао је обичај да излази после доручка, враћао се на ручак,
затим наново излазио и проводио цело вече ван куће; враћао се
око поноћи, отварајући врата кључем који му је поверила
госпођа Вокер. Само је он имао ту повластицу. Али, био је у
најбољим односима са удовицом коју је називао мамицом
грлећи је око струка; она, међутим, није много ценила ово
његово умиљавање! Јадница је мислила да је то лако урадити,
међутим, само је Вотрен својим дугим рукама могао обухватити
њену незграпну телесину. Био је уобичајио да великодушно
плаћа петнаест франака месечно за црну кафу с ракијом, коју је
пио после јела. И мање површни људи но што су ови младићи
које је захватио вртлог париског живота или ови старци
равнодушни према свему што се њих лично не тиче, не би
олако прешли преко подозривог утиска који је на њих остављао
Вотрен. Он је или знао или наслућивао послове свих њих, док нико није могао да докучли шта он мисли нити чиме се бави.
Мада је своју привидну доброћудност, своју сталну услужност и
своју веселост поставио као неку препону измеђуосталих и себе, често се откривала страшна загонетка његова
карактера. Често се на основу какве заједљиве досетке,
достојне сатиричара Јувенала, којом је волео да исмеје законе,
да ошине отмени свет, да покаже његову недоследност, могло
претпоставити да је озлојеђен на друштвени поредак и да се на
дну његовог живота брижљиво кре нека тајна.
Можда је и несвесно пажњу госпођице Тајфер
привлачила снага четрдесетогодишњег Вотрена и лепота
младог студента, те су обојица били предмет њених потајних
погледа и скривених мисли. Али, изгледа да ни један ни други
нису мислили на њу, иако је сваког дана срећа могла да измени
њено стање и да је учини богатом удавачом. Уосталом, нико се
овде није ни трудио да провери да ли су несреће на које су се
поједини жалили биле лажне или истините. Због својих
међусобних положаја сви су били једни према другима и
равнодушни и неповерљиви. Знали су да се узајамно не могу
помагати, а сви су редом, причајући о својим невољама,
исцрпли сажаљење осталих. Налик на старе супружнике, они
нису имали више шта да кажу једни другима. Између њих су
постојали само односи механичког живота, окретање
неподмазаних точкова. Сви су они пролазили мирно улицом
поред каквог слепца и слушали без узбуђења опис какве
несреће, док је смрт за њих значила крај свих невоља. Зато су
били равнодушни и пред најстрашнијим самртним мукама.
Најсрећнија међу овим неутешним створењима била је госпођа
Вокер, која је била као владарка у овом сиротињском дому.
Само је она сматрала за весели гај овај мали врт који је због
тишине и хладноће, због сувоће и влаге, изгледао простран као
каква степа. Само је за њу имала дражи ова жута и суморна
кућа која је заударала на бакарну рђу тезге. Ове ћелије
припадале су њој. Она је хранила ово робље, осуђено на сталне
невоље, које је осећало према њој неко страхопоштовање. Где
би ови јадници на другом месту у Паризу нашли за исте парездраву и обилну храну, и стан који су могли сами учинити ако
не отменим и удобним, а оно бар чистим.
Једном је госпођа Вокер видела својим сврачијим очима
државне обвезнице, од којих је дивни чича Горио могао имати
годишње отприлике осам до десет хиљада франака прихода.
Од тог дана, госпођа Вокер, рођена де Конфлан, која је стварно
имала четрдесет осам година а признавала свега тридесет
девет, поче нешто да смишља. Иако је сузни угао у очима чича
Горија био изврнут, поднадуо и опуштен, због чега је морао
доста често да брише очи, она је налазила да је он човек
пријатне спољашности и на свом месту. Уосталом, његови
меснати и развијени листови на ногама наговештавали су, као
и његов дуги четвртасти нос, моралне особине које је, како
изгледа, волела удовица, а које су биле у складу са безазлено
глупим и округлим старчевим лицем. Била је то животиња
снажног телесног састава, са јако развијеним осећајним
животом. Његова коса, коју је сваког јутра пудерисао берберин
Политехничке школе, била је раздељена у облику голубијих
крила, са фрирзуром која му је улепшавала лице. Иако је био
припрост, био је нагиздан, пушио је до миле воље, као човек
који је сигуран да ће увек имати табакеру пуну најбољег
дувана, те је оне вечери, кад се господин Горио уселио код ње,
госпођа Вокер легла и, као јаребица у сланини, топила се на
ватри жеље, која ју је сву обузимала, да се ослободи мртвачког
покрова Вокерова и да васкрсне у Горију. И тако она зажеље да
се удоми, да прода пансион, да иде под руку с овим отменим
грађанином, да постане угледна жена у свом кварту, да по
њему скупља прилоге за сиротињу, да недељом прави излете у
Соази, Соаси, Шантији, затим, да иде у позориште кад год
зажели, и то у ложу, да више не очекује бесплатне улазнице
које је у јулу добијала од својих станара; сањала је о срећи
скромних париских породица. Никоме није признавала да има
четрдесет хиљада франака које је уштедела пару по пару. Она је
зацело сматрала да је у имовном погледу врло добра партија.„Што се осталог тиче, сигурно вредим колико чича!“, мислила
је она у себи преврћући се у кревету да би саму себе уверила у
дражи које су се сваког јутра дебелој Силвији чиниле увеле.
Почев од овог дана, за цигло три месеца, удовица Вокер се
користила берберином господина Горија, правила мање
издатке на одело, правдајући то потребама да својој кући да
изглед пристојности, који приличи угледним личностима.
Гледала је на сваки начин да измени своје станаре, трубећи на
сав глас да ће убудуће примати само најотменији свет у сваком
погледу. Ако би се појавео неки непознат човек, она би се
хвалила пред њим како је господин Горио, један од
најпознатијих трговаца у Паризу, изабрао баш њен пансион.
Раздала је огласе са насловом: Пансион Вокер. „То је“, стајало је
ту, „један од најстаријих и најуваженијих грађанских пансиона
у Латинском кварту, са погледом на Гобленску долину која се
види са трећег спрата и дивним вртом са Алејом липа.“ Она је
затим говорила о чистом ваздуху и самоћи. Овај оглас домами у
пансион госпођу грофицу де Ламберменил, жену од својих
тридесет шест година која је, као удовица генерала који је пао
на бојном пољу, очекивала да јој се среди пензија. Госпођа
Вокер поклањала је сада више пажње храни, ложила је у салону
готово пола године, и тако дословце испуњавала своје обећање
да је морала да дода од своје готовине. Зато је грофица
говорила госпођи Вокер, ословљавајући је са „драга
пријатељице“ да ће јој довести бароницу де Вомерланд и
удовицу пуковника Пикоазоа, две своје пријатељице којима је
истицао рок у једном пансиону у Мареу, који је био скупљи од
пансиона Вокер. Ове ће госпође, уосталом, моћи веома лепо да
зрве кад Министарство војно буде свршило њихову ствар.
„Али,“, говорила је она, „тамо се ништа не свршава.“
Обе су удовице одлазиле заједно после ручка у собу
госпође Вокер и тамо су ћаскале, пиле по коју чашицу ликера и
јеле слаткише остављене за газдарицу. Госпођа де
Ламберменил сложила се умногоме са намерама госпође Вокеро чича Горију, изврсним намерама које је она, уосталом,
прозрела још првог дана; налазила је да је савршен човек.
— Ах! драга моја госпођо, говорила јој је удовица, то је
човек здрав као моје око, потпуно очуван, који жени може да
пружи још доста задовољства.
Грофица храбро стави госпођи Вокер неке примедбе о
њеним хаљинама које нису биле у складу с њеним жељама.
„Треба да објавите ратно стање“, говорила је грофица. После
многих прорачунавања, обе удовице одоше заједно у Пале
Ројал, где у Галери де Боа купише шешир са перјем и једну капу.
Грофица готово силом одведе своју пријатељицу у радњу код
Мале Жанете и ту изабраше једну хаљину и појас. Када сва ова
муниција би употребљена, и удовица се наоружа, она је у свему
личила на познату слику на фирми кафане Бефаламод. Ипак се
толико изменила у своју корист да се осећала обавезном према
грофици и, мада није била издашна, замоли је да прими на
поклон један шешир од двадесет франака. У ствари, она је
рачунала да је замоли да искуша Горија и да је похвали пред
њим. Госпођа де Ламберменил заузела се пријатељски за ову
ствар и прикљештила старог фабриканта резанаца кад је
успела да се састане с њим, али, пошто се уверила да је
стидљив, да не кажемо отпоран према њеним покушајима да га
освоји за себе лично, отишла је од њега огорчена због његове
грубости.
— Анђеле мој, рече она својој драгој пријатељици, ништа
нећете урадити с оним човеком! Он је крајње неповерљив,
џимрија, скот, глупак од кога бисте имали само непријатности.
Између господина Горија и госпође грофице де Ламберменил
дошло је и до таквих речи да грофица није хтела више ни да га
погледа. Сутрадан она оде, заборавивши да плати стан и храну
за шест месеци, а остави једну отрцану хаљину која нијевредила више од пет франака. И поред свих упорних трагања,
госпођа Вокер не успе у Паризу ишта да дозна о грофици де
Ламберменил. Она је често говорила о том жалосном догађају,
вајкала се на своје сувише велико поверење, мада је, у ствари,
била неповерљивија и од мачке; али, била је као многи други
који се плаше и својих рођака, а поверавају се ономе који први
наиђе. Чудна али, истинита морална чињеница, чији корен није
тешко пронаћи у људском срцу. Можда извесни људи немају
ништа више да добију од оних с којима живе; када им открију
своју празну душу, они осећају да их њихова околина кришом,
оштро и с правом осуђује, али, осећајући несавладљиву
потребу за ласкањем које им недостаје, или сагоревајући од
жеље да се покажу бољи но што су, они се надају да ће на
препад задобити поштовање или освојити срце непознатих
лица, макар их изгубили једног дана. Најзад, има рођених
користољубаца који не чине никаква добра ни пријатељима ни
сродницима баш зато што на то имају права, међутим, чинећи
услуге непознатима, они задовољавају своје самољубље:
уколико су им људи ближи, утолико их мање воле; а што су
даље од њих, све су услужнији према њима. Госпођа Вокер
имала је без сумње обе ове особине ситних, лицемерних и
одвратних људских природа.
— Да сам ја био овде, говорио је тада Вотрен, та вас
несрећа не би задесила! Ја бих вам казао ко је та лакрдијашица.
Познајем ја добро те њушке.
Госпођа Вокер, као и сви ограничени умови, имала је
обичај да не излази из круга догађаја нити да им тражи узроке.
Волела је да окривљује друге због својих сопствених грешака.
После овог губитка она је поверовала да је честити фабрикант
резанаца крив за њену несрећу, и отада је почела, како је
говорила, да се трезни на његову штету. Када се уверила да су
узалудна сва њена настојања да га освоји и излишни сви
издаци на репрезентацију, она је убрзо пронашла и прави
разлог свему томе. Тада је увидела да њен станар, како је самаговорила, живи на свој начин.
