Судећи по њеном последњем осмеху, Растињак
поверова да је неопходно потребно да је посети. Срећом се
упознао с једним човеком који се није ругао његовом незнању, а
то је био недостатак који су тада познати разметљивци
сматрали за неопростив грех, уображени разметљивци, као што
су Моленкур, Ронкерол, Максим де Трај, де Марсе, Ажида Пенто,
Ванденес, повезани са најотменијим женама, као што су леди
Брандон, војвоткиња де Ланже, грофица де Кергаруе, госпођа
де Серизи, војвоткиња де Кариљано, грофица Феро, госпођа де
Ланти, маркиза д'Еглемон, госпођа Фирмиани, маркиза де
Листомер и маркиза д'Еспар, војвоткиња де Мофрињез и
Гранлијеове. Срећом, дакле, неискусни студент наиђе на
маркиза де Монриво, љубавника војвоткиње де Ланже,
генерала безазленог као дете, који му рече да грофица де Ресто
станује у Улици Хелдер. Бити млад, бити жељан света, чезнути
за женом и видети како му се отварају врата двеју кућа! Моћи
одлазити у предграђе Сен Жермен код виконтесе де Бозеан и у
Шосед Антен код грофице де Ресто! Завирити у све париске
салоне и веровати да је толико леп младић да ће наћи неку
заштитницу! Осећати у себи толико самопоуздања да сме без
бојазни корачати по затегнутом ужету, по коме треба ићи
сигурно као какав искусни пеливан, и наћи у дражесној жени
најбољи ослонац! Са таквим мислима и пред том женом која му
се приказивала ту, крај ватре од тресети, као какво божанство,
између грађанског законика и беде, ко не би као Ежен мислио о
будућности и улепшавао је успесима? Он се толико опио својом
будућом срећом да је веровао да је поред госпође де Ресто, кад
неки болни уздах, нарушавајући ноћни мир, одјекну у срцу
младог студента, као јаук каквог самртника. Он полако отвори
врата, и кад изађе у ходник, примети светлу пругу испод врата чича Горија. Ежен се уплаши да није позлило његовом суседу,
примаче се кључаоници, погледа унутра и спази старца како
нешто ради. Али, његов му се посао учини толико злочиначки
да је сматрао за своју дужност према друштву да доброприпази шта то ноћу потајно ради тај самозвани фабрикант
резанаца. Чича Горио, који је, без сумње, за пречаге изврнутог
стола причврстио један послужавник и чинију од позлаћеног
сребра, обавијао је око тих богато извајаних предмета неко уже
и стезао га тако јако, као да је увијајући те предмете, намеравао
да од њих направи полуге. »Дођавола! Какав је ово човек!“,
помисли Растињак кад виде жилаве мишице овога старца који
је помоћу овог ужета нечујно гњечио позлаћено сребро као да
је од тијеста. Да ли је ово лопов или лоповски јатак који се
прави да је будала, немоћан, и живи као прави просјак, само да
би што сигурније обављао свој посао?“, рече у себи Ежен и
усправи се за тренутак. Затим поново погледа кроз
кључаоницу. Чича Горио, који је одвео конопац, узе изгњечено
сребро, метну га на сто преко покривача који је разастро и поче
га ваљати како би заоблио полугу. Све је то урадио
невероватно лако. „Па он је јак као пољски краљ Август“,
помисли Ежен кад је полуга постала готово сасвим обла. Чича
Горио болно погледа своје дело, сузе му грунуше из очију,
угаси воштаницу која му је светлила док је савијао ово
позлаћено сребро, и Ежен чу кад чича леже у постељу
уздахнувши. „Луд је“, помисли студент.
— Сирото дете! рече гласно чича Горио.
После ових речи, Растињак закључи да је боље да ништа
не говори о овом догађају и да не осуђује олако свог суседа. Баш
кад је хтео да уђе у своју собу, чу неки необичан шум што је
морао долазити од људи који се нечујно пењу уз степенице.
Ежен ослушну. Заиста се чуло како наизменично дишу два
човека. Иако није чуо ни шкрипу врата ни људске кораке, он
одједном примети слабу светлост на другом спрату, у соби
господина Вотрена. „Оволико тајни у једном скромном
пансиону!“ помисли он. Сиђе низ степенице, ослушну и до
његових ушију допре звук злата. Убрзо потом угаси се светлост,
дисање два човека чуло се и даље, али, без шкрипе врата.Затим, како су она два човека све ниже силазила, шум је бивао
све слабији.
— Ко је то? викну госпођа Вокер отварајући прозор на
својој соби.
— Ја се враћам, мамице Вокер, одговори Вотрен својим
снажним гласом.
„Чудновато! Кристоф је навукао резе“, рече у себи Ежен
улазећи у своју собу. У Паризу, човек треба да не спава па да
сазна шта се дешава око њега. Пошто су га ови ситни догађаји
удаљили од његових размишљања о слави и љубави, он поче да
ради, али, сумње које су настале у њему о чича Горију, и још
више помисао на госпођу де Ресто, која му се с времена на
време указивала као весник сјајне будућности, сметаху му; зато
леже и заспа као заклан. Од десет ноћи које младићи одреде за
рад, они седам ноћи проспавају. Ноћу могу да раде само они
који имају више од двадесет година.
Сутрадан изјутра Париз је био покривен оном густом
маглом која га тако обавије тмином да ни најтачнији људи не
знају које је време. Пропуштају се пословни састанци. Свако
мисли да је осам сати кад избије подне. Било је већ девет и по
часова, а госпођа Вокер још није устала. Кристоф и дебела
Силвија, који исто тако бејаху закаснили, пили су сада спокојно
белу кафу с павлаком са млека које је било намењено
станарима, а које је Силвија после тога дуго кувала те госпођа
Вокер није могла да примети то њено лукавство.
— Силвија, рече Кристоф, умачући прву кришку хлеба,
господин Вотрен, који је ипак добар човек, опет се ноћас
састајао са две особе. Ако то госпођи не би било право, не треба јој ништа говорити.
— Је ли вам што дао?
— Дао ми је пет франака за овај месец, као да је хтео да
каже: „Ћути“.
— Осим њега и госпође Кутир, који нису циције, остали
би нам узели левом руком оно што су нам десном дали о Новој
години, рече Силвија.
— А шта нам и дају! упаде Кристоф, по један бедан
петофранак. Ево већ две године како чича Горио сам чисти
своје ципеле. Она џимрија Поаре и не употребљава маст за
обућу и пре би је појео но што би њоме намазао своје дотрајале
ципеле. Онај слабуњави студент даје ми само по два франка. То
није довољно ни за четке, а уз то, он продаје и своја стара одела.
Прави свињац!
— Е, додаде Силвија срчући кафу, ми имамо још
понајбоља места у овом кварту: лепо се живи. Него, Кристофе,
сетих се чича Вотрена, је ли вам когод говорио шта о њему?
— Јесте. Срео сам пре неки дан на улици једног
господина који ми рече: — Не станује ли код вас један дебели
господин са зулуфима које боји? Ја му одговорих: „Не,
господине, он их не боји. Један такав весељак као што је он,
нема времена за то.“ То сам саопштио господину Вотрену који
ми је на то одговорио: „Добро си урадио, младићу мој!
Одговарај увек тако. Ништа није тако непријатно као одавање
наших слабости. Због тога се могу покварити и бракови.“
— А мене су на пијаци салетали не би ли ме навели да
кажем да ли сам га видела кад пресвлачи кошуљу. Тако шта!
Гле, рече она заставши, на Валде Грасу избија десет часова
мање четврт, а нико се не миче.
— Па они су сви изашли! Госпођа Кутир и њена
девојчица отишле су још у осам сати у цркву Сент Етен да се
помоле Богу. Чича Горио је изашао с неким замотуљком.
Студент ће се вратити тек после часова, у десет, видио сам их
како одлазе кад сам чистио степениште; чича Горио ме је
ударио оним што је носио, нечим што је било тврдо као гвожђе.
Ама шта ли то ради тај чичица. Сви га окрећу као чигру, али, он
је ипак частан човек и вреди више од свих њих. Није много
дарежљив; али, оне госпође, код којих ме шаље понекад, дају
богате напојнице и дивно се носе.
— Је л' то оне које назива својим кћерима? Има их цело
туце.
— Ја сам ишао само код оне две које су овде долазиле.
— Чује се госпођа; сад ће бити вике: треба да одем до ње.
Ви, Кристофе, припазите на млеко, због мачке.
Силвија оде својој газдарици.
— Како то, Силвија, већ је десет сати мање четврт, а ви
сте ме оставили да спавам као заклана. То се још никада није
догодило.
— Магла је крива, не види се прст пред оком.
— А доручак?
— Е, ваши станари као да су се повампирили; сви су се
разишли још сабајле.
— Говори правилно, Силвија, настави госпођа Вокер:
треба рећи „у зору“.
— Е, госпођо, казаћу онако како ви желите. Али, ма како
било, ви можете доручковати у десет часова. Мишонета и
Поаре као да нису живи. Само су они остали, у кући и спавају
као кладе, што, у ствари, и јесу.
— Али, Силвија, ти их спарујеш као да су ...
— Као да су - шта? одговори Силвија и засмеја се
блесаво. Они су као створени једно за друго.
— Чуди ме једно, Силвија: како је Вотрен ушао ноћас
пошто је Кристоф пре његовог повратка ставео резу на врата?
— Напротив, госпођо. Он је чуо кад је господин Вотрен
долазио и сишао је да му отвори врата. А ево шта сте ви
помислили...
— Додај ми реклу, и пожури са доручком. Спреми са
кромпиром оно парче овчетине што је преостало, и изнеси
неколико куваних крушака, од оних најјевтинијих.
Ускоро потом, госпођа Вокер сиђе у трпезарију у часу
кад је њен мачак шапом оборио тањир којим је била покривена
здела са млеком и брзо почео да лоче.
— Мац! викну она. Мачак побеже, па се затим поврати и
стаде се умиљавати уз њене скуте. Тако, тако, улагуј се сада,
матора ленштино! рече му она. Силвија! Силвија!
— Та шта је, госпођо?
— Погледајте шта је мачак попио.
— Крива је она животиња Кристоф, коме сам рекла да
постави сто. Где ли је само? Али, не брините, госпођо; то ћемо
усути чича Горију у кафу. Сипаћу и воде, он то неће ни
приметити. Он ни на шта не обраћа пажњу, чак ни на оно што
једе.
— Ама куда ли је отишла та замлата? рече госпођа Вокер
стављајући тањире.
— А ко би то знао? Одлуњао је некуда да се забавља с
којеким.
— Сувише сам спавала, рече госпођа Вокер.
— Али, зато је госпођа свежа као ружа...
У том тренутку зазвони звонце и Вотрен уђе у салон
певајући својим пуним гласом:
„Дуго сам скитао по свету, Где се све нисам виђао...“
— О, о, добар дан, тетка Вокер, рече он спазивши
газдарицу, коју љубазно обгрли.
— Доста, доста.
— Кажите „безобразниче“! настави он. Кажите слободно.
Та хоћете ли већ једном рећи? Ето, помоћи ћу вам да поставите.
Јелте да сам љубазан?
„Удварати се црнки и плавуши, Волети, уздисати...“
— Малопре сам видео нешто чудновато... насумце.
— Шта? запита удовица.
— Чича Горио је у осам и по часова био у Дофиновој
улици, код златара који купује старе стоне приборе и ширите.
Продао му је доста добро један позлаћен суд који је вешто
савио, као да се само тиме бавио.
— Збиља?
— Да. Враћао сам се кући после испраћаја једног
пријатеља који поштанским колима одлази у иностранство;
био сам радознао и сачекао сам чича Горија да видим шта ће
урадити. Вратио се у наш кварт, у Улицу де Гре и ту је ушао у
кућу чувеног зеленаша Гопсека, смелог неваљалца који је
кадар да прави домине од костију свог оца; то је прави
Чивутин, Арапин, Грк, Цинцарин, човек кога нико не може да
покраде пошто у банци чува свој новац.
— Па шта ради тај чича Горио?
— Он ништа не ради, рече Вотрен, но само прави штету.
То вам је глупак толико блесав да се упропашћује због кћери
које ...
— Ево га! рече Силвија.
— Кристофе, повика чича Горио, пођи са мном. Кристоф
оде за чича Гориом и убрзо се врати.
— Куда ћеш? запита госпођа Вокер свог слугу.
— Да нешто послушам господина Горија.
— Шта ти је то? рече Вотрен и истрже из Кристофових
руку писмо на коме је прочитао: „Госпођи грофици Анастазији
де Ресто.“ Куда си пошао? настави он враћајући писмо
Кристофу.
У Хелдерову улицу. Наређеxно ми је да писмо предам
лично госпођи грофици.
— Шта ли је то у њему? рече Вотрен гледајући писмо
према светлости; да није нека новчаница? Није! Затим отвори
мало коверту. Исплаћена меница, узвикну. Триста му громова!
Баш је пажљив наш чичица. Иди, матори неваљалче, настави
Вотрен, па га зграби својим широким рукама и окрену као
какав напрстак, добићеш добру напојницу.
Сто је био постављен. Силвија је кувала млеко. Госпођа
Вокер подлагала пећ. Вотрен јој је помагао и стално певушио:
„Дуго сам скитао по свету, Где се све нисам виђао...“
Кад је све било спремно, уђе и госпођа Кутир са
госпођицом Тајфер.
— Откуда ви тако рано, драга моја? обрати се госпођа
Вокер госпођи Кутир.
— Ишла сам на исповест и причешће у цркву Сент
Етенди Мон, јер треба да идемо код господина Тајфера.
Сиротица, дрхти као прут, настави госпођа Кутир; затим седе
уз пећ и примаче ватри своје ципеле које почеше да се пуше.
— Де, огрејте се и ви, Викторина, рече госпођа Вокер.
— Лепо је то, госпођице, што се молите добром Богу да
одобровољи вашег оца, рече Вотрен и примаче столицу
сиротици. Али, то није довољно. Вама је потребан пријатељ
који би све скресао у очи тој рђи, том дивљаку, који има, како
се говори, три милиона, а вама не да мираз. У данашња времена
мираз је потребан лепим девојкама.
— Сирото дете, рече госпођа Вокер. Ваш страшни отац,
душице моја, неће добро проћи.
На ове речи, Викторини засузише очи, и удовица умукну
на знак госпође Кутир.
— Само кад бисмо могли да га видимо, да поразговарам
њим и да му предам последње писмо његове жене, настави
госпођа Кутир. Не усуђујем се да га пошаљем поштом; он
познаје мој рукопис...
— О, невине, несрећне и прогањане жене! узвикну
Вотрен, упадајући у реч, ето докле сте дошле? Кроз који дан
умешаћу се и ја у ову ствар, и све ће ићи како ваља.
— О, господине! рече Викторина бацивши плачан и
ватрен поглед на Вотрена кога то не трону, ако бисте некако
успели да дођете до мог оца, реците му слободно да су ми
његова љубав и част моје мајке дражи од свих богатстава овог
света. Ако вам пође за руком да ублажите његову строгост,
помолићу се Богу за вас. Будите уверени у захвалности...
— Дуго сам скитао по свету, запева Вотрен подругљивим
гласом.
Баш тада уђоше чича Горио, госпођица Мишоно и Поаре,
које је можда домамио мирис запршке коју је спремала Силвија
за преосталу овчетину. У тренутку када су свих седморо
поседали, за сто и поздрављали, се, изби десет часова, а на
улици се зачуше студентови кораци...
— Хвала Богу, господине Ежене, рече Силвија, данас ћете
доручковати у друштву.
Студент поздрави станаре и седе до чича Горија.
— Десило ми се нешто сасвим необично, рече он, напуни
тањир овчетином и одсече комад хлеба који је госпођа Вокер
увек одмеравала оком.
— Нешто необично! рече Поаре.
— А што се ви ишчуђавате, матори? рече Вотрен Поареу.
Господин је као створен за то.
Госпођица Тајфер погледа стидљиво младог студента
испод ока.
