Најзад, постаде јој јасно да је
њена слатка нада била неоснована и да никада ништа неће
извући од тог човека, како се одлучно изразила грофица, која
се, како изгледа, добро разумевала у тим стварима. Неминовно,
њена мржња постаде јача но што је било њено пријатељство.
Она га није омрзла зато што га је волела, но зато што су
пропали њени снови. Људско срце има граница у љубави, али,
нема у мржњи. Али, чича Горио је био њен станар, и зато је
удовица морала да савлађује изливе свог увређеног самољубља,
да прикрива уздахе због овог разочарања и да гуши жељу за
осветом, као калуђер кад га увреди игуман. Ситни умови
задовољавају непрестаним маленкостима и своја добра и рђава
осећања. Удовица се послужи својом женском злобом у
изналажењу начина потајног мучења своје жртве. Почела је
укидањем додатака које је завела у исхрани. „Немој више
износити ни краставце ни сарделе: то ништа не ваља!“ рече она
Силвији оног јутра кад се вратила на свој стари ред. Господин
Горио био је човек који се с малим задовољава, код њега је
скомрачење, неопходно људима који сами стичу своју имовину,
прешло у навику. Чорба, кувано месо, порција поврћа, то је био
и остао његов најмилији ручак. Зато је госпођи Вокер било
тешко да кињи свог станара ког није могла ничим да наљути.
Очајна што је наишла на таквог човека, поче да га омаловажава
и успе да га омрзну и њени станари који, ради разоноде,
послужише њеној освети. При крају прве године удовица је
постала толико неповерљива да се питала зашто је становао
код ње, плаћајући јој тако мало према свом имовном стању, овај
трговац који је имао годишње седам до осам хиљада ливара
прихода, дивно сребро и наките лепе као у какве богато
плаћене љубазнице. Прве године Горио је готово сваке недеље
ручавао двапут негде у граду, па онда, мало помало, само
двапут месечно. Ови су изостанци господина Горија ишли и
сувише у рачун госпођи Вокер те је зато постала незадовољна
због његовог све тачнијег долажења на ручак. Она је ову
промену приписивала и постепеном смањењуиметка и жељи да пркоси својој газдарици. Једна од
најодвратнијих навика ових ситних душа јесте то што мисле да
и други имају њихове недостатке. На своју несрећу, крајем
друге године, господин Горио потврди гласове који су се
проносили о њему, тражећи од госпође Вокер да пређе на
други спрат и да убудуће плаћа за стан и храну девет стотина
франака годишње. Толико је морао да штеди да целе зиме није
заложио ватру у својој соби. Удовица Вокер затражи да јој се
плаћа унапред; господин Горио одмах пристаде, и од тог дана
госпођа Вокер поче да га зове чича Горио. Сви су се упињали да
докуче узроке овог срозавања. Али, то није било лако! Као што
је рекла лажна грофица, чича Горио је био подмукао и ћутљив.
Према логици шупљоглаваца, а они су сви брбљали зато што
причају само ништаре, они који не говоре о својим пословима
баве се рђавим стварима. И тако овај угледни трговац постаде
сада варалица; овај смешни удварач би проглашен за маторог
лупежа. Час су говорили са Вотреном, који се у ово време
настанио у пансиону Вокер, да је чича Горио играо на берзи и,
према доста сочном изразу финансијског језика, каишарио са
државним обвезницама на којима је раније изгубио све што је
имао. Час су тврдили да је припадао оним мањим коцкарима
који иду свако вече да баце на коцку и добију по десет франака.
Час је опет био сматран за шпијуна главне полиције; али,
Вотрен је тврдио да за то није довољно препреден. Говорило се
да је чича Горио тврдица који позајмљује новац на кратке
рокове и да игра на лутрији. Приписивали су му све и
најтајанственије мане које код људи проузрокују порок,
бестидност и немоћ. Али, поред његовог рђавог владања и
гнусних порока, газдарица није према њему осећала толику
одвратност да би му морала отказати стан и храну, јер је
уредно плаћао. Осим тога, био је и користан, јер су сви на њему
испољавали своје добро или рђаво расположење било шалама
било испадима. Мишљење које је о њему имала госпођа Вокер
било је највероватније и сви су га усвојили. Она је говорила да
је тај добро сачувани човек, здрав као њено око, човек с којимби се могло још пријатно поживети, у ствари развратник
чудних склоности. Ево на чему је удовица Вокер заснивала
своје клевете. Неколико месеци после бекства кобне грофице
која је умела да живи пола године на њен рачун, једног јутра,
док још није устала, чула је на степеништу шуштање свилене
хаљине и ситне кораке неке младе и лаке жене која улете код
Горија кроз врата која се опрезно отворише. Одмах затим дође
к њој дебела Силвија да јој каже како се нека девојка, сувише
лепа да би могла бити поштена, обучена као каква богиња, у
чистим свиленим ципелама, неприметно привукла до кухиње и
питала за стан господина Горија. Госпођа Вокер и њена
куварица одоше на прислушкују и успеше да чују по коју нежну
реч изговорену за време ове подуже посете. Кад је господин
Горио испраћао своју женску, дебела Силвија брзо зграби
корпу, као да ће на пијацу, и пође за љубавним паром.
— Госпођо, рече она својој газдарици по повратку, ипак
мора бити да је господин Горио ђаволски богат човек кад може
овако да их издржава. Замислите само, на углу Улице Естрапад,
чекала су дивна кола у која је ушла она женска.
За време ручка, госпођа Вокер оде да навуче завесу да
Горију не би досађивало сунце које му је ударало у очи.
— Ви сте љубимац лепотица, господине Горио, сунце вас
тражи, рече она циљајући на јутрошњу посету. Али, бар имате
укуса, баш је врло лепа.
— То је била моја кћи, одговори он са извесним поносом,
али, сви су то схватили као уображеност старца који чува свој
углед.
После месец дана, господин Горио прими и другу посету.
Његова кћи која је први пут била одевена у преподневну
хаљину, сад је дошла после ручка, обучена као за излазак у
друштво. Они који су разговарали у салону видели су да је лепаи плава, витка стаса, љупка и сувише отмена да би могла бити
кћи једног чича Горија.
— Овај има две! рече дебела Силвија која је није
препознала.
После неколико дана дође његова друга кћи, висока,
стасита, смеђа, црне косе и живог погледа, и потражи
господина Горија.
— Ево и треће! рече Силвија.
Ова друга кћи, која је први пут посетила оца пре подне,
дође после неколико дана увече, у балској хаљини и у колима.
— Ово је четврта! гракнуше госпођа Вокер и дебела
Силвија, које нису запазиле никакву сличност између ове
отмене госпође и оне жене која је први пут дошла пре подне,
једноставно одевена.
Горио је тада још плаћао хиљаду и двеста франака за
стан и храну, и госпођа Вокер је сматрала да је сасвим
природно што један богат човек има четири или пет
љубавница, а уз то да је и веома вешт човек кад их представља
као своје кћерке. Она се није нимало љутила што их је позивао
у пансион Вокер. Али, пошто су јој ове посете објашњавале
равнодушност њеног станара према њој, она почетком друге
године дозволи себи да га зове „матори мачак“. Најзад, кад је
њен станар почео да плаћа по девет стотина франака годишње,
видевши једну од тих госпођа како долази она га дрско запита
што он намерава да направи од њене куће. Чича Горио
одговори да је то његова старија кћи.
— Па ви као да имате тридесет и шест кћери?, рече јетко
госпођа Вокер.
Само две, одговори станар благо као пропали човек кога
је беда учинила сасвим покорним.
Крајем треће године чича Горио смањи своје издатке,
преселивши се на трећи спрат и плаћајући четрдесет пет
франака месечно за стан и храну. Одрече се и дувана, отпусти
берберина и преста да се пудерише. Кад се први пут појави
ненапудерисан, његова газдарица узвикну од чуда кад виде
како му је коса сиво прљава и зеленкаста. Његово лице, услед
патње чији узрок нико није знао, бивало је неприметно, из
дана у дан, све тужније и изгледало очајније ма од ког другог
лица за столом. Није више било никакве сумње, чича Горио је
био стари развратник чије је очи спасио само искусан лекар од
шкодљивог дејства лекова које су изискивале његове разне
болести. Коса му је била тако гадне боје зато што је живео
раскалашним животом и што је узимао шкодљиве лекаре који
су му помагали да настави такав живот. Његово телесно и
душевно стање давало је повода за таква лупетања. Кад му се
рубље поцепало, он купи просто памучно платно да њиме
замени своје дивне кошуље. Његови дијаманти, златна
табакера, ланац, накити, нестајали су једно за другим. Није
више облачио капут отвореноплаве боје и скупа одела, него је
сада носио, и зими и љети, реденгот од просте кестенасте чоје,
прслук од козје длаке, сиве панталоне од шајака. Бивао је све
мршавији; листови на ногама спласнуше; пуно лице
задовољног ћифте поста збрчкано; чело му се набра, а вилице
испадоше тако да четврте године становања у Улици Нев Сент
Женевјев није више личио на самог себе. Добри фабрикант
резанаца, који је имао шездесет две године и изгледао као да
нема ни четрдесет, крупни и дебели ћифта, крепак а припрост,
чија је раскалашна појава увесељавала пролазнике, који је имао
нечег младалачког у осмејеху, сада је личио на излапелог,
немоћног и бледог старца од седамдесет година. Његове плаве
и живе очи потамњеше, усахнуше, а из њихових поцрвенелих
ивица као да је текла крв. Једни су се грозили кад га виде, адруги су га сажаљевали. Млади студенти медицине,
приметивши да му се доња усна спустила и одмеривши врх
угла на лицу, изјавише, после многих шегачења којима се он
није одупирао, да је поблесавио. Једне вечери, кад му је госпођа
Вокер казала подругљиво: „Ваше вас кћери не обилазе више?“,
доводећи у сумњу његово очинство, чича Горио се трже као да
га је газдарица опекла усијаним гвожђем.
— Долазе понекад, одговори он узбуђеним гласом.
— А, а, још их виђате! повикаше студенти. Живео чича
Горио!
Али, старац није чуо шале на рачун свог одговора јер је
поново утонуо у мисли; међутим површни посматрачи
схватили су то као старачку отупелост која је настала услед
његове малоумности. Да су га добро познавали, можда би се
јаче заинтересовали за проблем његовог телесног и душевног
стања, али, ништа није било теже од тога. Иако је било лако
дознати да ли је Горио заиста био фабрикант резанаца и
колико је било његово богатство, старији људи које је
занимала његова судбина нису излазили из свог кварта и
живели су у пансиону као шкољке на стени. Остали, чим би
изашли из Улице Нев Сент Женевјев, понети орканом париског
живота, заборавили би јадног старца коме су се подсмевали. За
оне ограничене духове, као и за ове безбрижне младиће, човек
тако бедан и тако блесав, као чича Горио, није могао бити ни
богат ни способан. Што се тиче жена које је називао својим
кћерима, сви су се сагласили са госпођом Вокер, која је
говорила са неумитном логиком старих жена, навиклих да све
измишљају брбљајући на вечерњим седељкама: „Кад би чича
Горио имао тако богате кћерке као што изгледају све оне
госпође које су га посећивале, он не би становао код мене, на
трећем спрату, за четрдесет пет франака месечно, нити би се
одевао као какав бедник.“ Ништа није оправдало ове закључке.
И тако, крајем новембра 1819, кад се одиграла ова драма, свако
је у пансиону имао јасно одређено мишљење о бедном старцу.
Он никад није имао ни жене ни кћери; раскалашни живот
створио је од њега пужа мекушца у људском облику, из класе
пужева са кућицом као качкет, говорио је један чиновник
музеја и стални гост на ручку. Уз Горија, Поаре је био прави
орао и џентлмент. Поаре је говорио, размишљао, одговарао; у
ствари, и кад је говорио, размишљао или одговарао, он није
ништа казивао, јер је навикао да другим речима понови оно
што су други рекли; али, он је учествовао у разговору, био је
жив и изгледао осетљив; док је чича Горио, опет према речима
чиновника из музеја, стално био на тачки мржњења.
Ежен де Растињак био је у оном друштвеном
расположењу које је својствено способнијим младићима или
онима који се у тешким приликама одједном покажу људи од
велике вредности. Током прве године свог боравка у Паризу,
није имао много да ради за испите те је имао времена да ужива
у насладама чулног Париза. Студенти никад немају сувише
времена ако хоће да иду у сва позоришта, да уђу у све тајне
Париза, да упознају лепо понашање, да науче језик и да се
навикну на нарочита париска задовољства; да обиђу и добра и
рђава места, да иду на предавања која их занимају и да
разгледају богатства музеја. Студент се тада одушевљава и
тричаријама које му изгледају врло крупне. Пронађе човека
кога нарочито цени, на пример, каквог професора из Collège de
France, кога плаћају да буде на висини својих слушалаца.
Удешава се због жена са првих галерија Комичне опере. У том
постепеном упознавању, он постаје све зрелији, повећава се
његово животно искуство и почиње да схвата наслаге људских
слојева које сачињавају друштво. Ако се у почетку само дивио
колима која су једног лепог сунчаног дана пројурила
Јелисејским пољима, убрзо ће зажељети да их има. Кад је, после
првих испита на филозофском и правном факултету, пошао да
проведе распуст код својих родитеља, Ежен је, и неприметно,
био прошао кроз те припреме за живот. Нестало је његовихдечачких сањарија и паланачких схватања. Његова измењена
способност расуђивања и његово претерано славољубље
отворише му очи усред родитељског дома, у крилу породице.
Његови родитељи, два брата, две сестре и једна тетка, чија се
имовина састојала од помоћи коју је примала са неколико
страна, живели су на малом добру Растињакових. Ово имање
доносило је годишње око три хиљаде франака прихода, али,
само онда кад виноград добро роди. Међутим, требало је Ежену
слати хиљаду и две стотине франака сваке године. Када је
увидео ову сталну оскудицу коју су од њега храбро крили, и
нехотице стао да упоређује своје сестре, које су му у детињству
изгледале тако лепе, са Парижанкама, које су оличавале
образац идеалне лепоте, када је уочио сву неизвесност
будућности ове велике породице која је у њега полагала све
своје наде, и приметио штедњу на свакој ситници; када је
запазио да породица пије комињак, и још многе друге ствари
које није потребно наводити, онда Ежен силно зажеље да се
истакне и да успе по сваку цену. Као што се дешава код светлих
карактера, он је хтео све то да постигне само својом личном
заслугом. Али, био је изразито јужњачког духа; на делу, његове
одлуке наиђоше на она колебања која обузимају младиће кад
се нађу на морској пучини, не знајући ни на коју ће страну ни
под којим углом да разапну једра. Ако је у почетку мислио да се
сав посвети раду, ускоро потом, приморан оскудицом да се
обрати некоме за помоћ, он запази колико жене имају утицаја
на друштвени живот и зато одлучи изненада да уђе у свет, не
би ли у њему стекао коју заштитницу: а зар да их не освоји
духовити и страсни младић који је уз то био отмен и обдарен
неком раздражљивом лепотом која се женама нарочито свиђа?
Ове су га мисли спопадале усред поља, за време шетњи које је
некада весело правио са својим сестрама које су примећивале
да се много променио.
Његова тетка, госпођа де Марсијак, која је некада
одлазила у двор, имала је познанства у највишим племићкимредовима. У успоменама којима га је његова тетка тако често
успављивала, частољубиви младић одједном откри могућности
за успехе у друштву, који су исто толико значајни колико и
успеси на правном факултету. Зато је поче испитивати о
родбинским везама које би се још могле обновити. Пошто је
прегледала родословну таблицу, старица нађе да ће међу
себичним и богатим рођацима који би могли бити од користи
њеном нећаку, госпођа де Бозеан бити најпредусретљивија.
Она по старински написа тој младој жени писмо и предаде га
Ежену, рекавши му да ће, ако наиђе на добар пријем код
виконтесе, помоћу ње упознати и остале њене рођаке.
Неколико дана по свом доласку, Растињак посла писмо своје
тетке госпођи де Бозеан. Виконтеса му одговори позивом на
сутрашњи бал.
Тако је углавном изгледао овај грађански пансион
крајем новембра 1819. Неколико дана доцније, после бала код
госпође де Бозеан, Ежен се врати кући око два часа после
поноћи. Да би надокнадио изгубљено време, смели студент се
зарицао за време играња да ће радити до зоре. Мислио је да
први пут преседи ноћ у овом тихом крају, јер је сјај отменог
света побудио у њему неку лажну вољу за радом. Није вечерао
код госпође Вокер. Станари су зато веровали да ће се тек у
свануће вратити са бала, као што се понекад враћао са
студентских забава у Праду и балова у Одеону, са искривљеним
ципелама и укаљаним свиленим чарапама. Пре но што је
навукао резу на врата, Кристоф их је отворио да би погледао
напоље. Баш тада наиђе Растињак који је могао нечујно да уђе
у своју собу пошто је Кристоф, идући за њим, правио ужасну
буку. Ежен се пресвуче, обу папуче, дохвати неки стари
реденгот, потпали тресет, и поче се брзо спремати за рад, али,
због лупе Кристофових цокулентина нико не чу његове тихе
припреме. Пре но што ће се задубити у своје правничке књиге,
Ежен остаде замишљен неколико тренутака. Уверио се да је
госпођа виконтеса де Бозеан једна од краљица моде у Паризу и
да њена кућа важи за најпријатнију кућу у предграђу Сен
Жермен. Она је била, уосталом, и по свом имену и по свом
богатству, једна од највећих племићки. Захваљујући својој
тетки де Марсијак, сиромашни студент лепо је примљен у овој
кући, мада није био свестан значаја ове благонаклоности.
Приступ у ове позлаћене салоне сматран је као неком повељом
о високом племству. Ушавши у ово друштво, у које је било
најтеже ући, он је самим тим стекао право да иде свуда.
Опседнут овим сјајним скупом, Ежен се, после првих речи које
је измењао са виконтесом, задовољи тиме што је у мноштву
париских божанстава која су се тискала у овом отменом
друштву, изабрао једну од оних жена које мора да заволи сваки
младић. Грофица Анастазија де Ресто, висока и лепо развијена,
сматрана је за жену која има најлепши стас у Паризу.
Замислите само крупне црне очи, дивне руке, лепо извајане
ноге, живе покрете, жену коју је маркиз де Ронкерол назвао
коњем најчистије пасмине. Ова својства нису ишла на штету
других; тело јој је било заобљено, а ипак није била дебела.
Изрази коњ најчистије пасмине, расна жена, бејаху почели да
замењују небеске анђеле, магловите слике из Осианових
песама и целу ону старинску љубавну митологију коју је
дендизам потиснуо. Али, за Растињака госпођа Анастазија де
Ресто бејаше жена о којој је сањао. Двапут се записао на њеној
лепези у листу њених играча, и тако је могао да разговара с
њом у првој игри.
— Где бих могао да се састајем с вама, госпођо? запита је
он изненада с оном страсном жестином која се толико свиђала
женама.
— Па, у Булоњској шуми, у Шаљивом позоришту, у мојој
кући, свуда, одговори она.
И одважни јужњак учини све да се приближи овој дивној
грофици колико се један младић може приближити некој жени
играјући двапут с њом. Кад је рекао да је рођак госпође де
Бозеан, ова га је жена, која му се учини велика госпођа, позвала да је посети.
