Beži dok možeš ✔

1.

,,Idem da vidim da li je to to. Ako me nema dugo, možeš da ideš. Nemam više kredita da ti javim", kratko sam joj objasnila na šta je samo klimnula glavom. Okrenula sam se i uz tihe, ali krupne korake se probližila zgradi koju smo posmatrale iz kola.
Slabo svetlo koje je polako, ali sigurno umiralo, jedva da je i osvetljavalo nešto. Kao po navici, prvo sam probala da otvorim vrata, pa ako bi bila zaključana, pozvonila bih na interfon. Za divno čudo, bila su otključana. Gurnula sam ih iz sve snage, a ona su se otvorila toliko da sam se jedva provukla kroz otvor.
Huh, ko još pravi ovakve stvari?

Koračavši skroz do mračnog dela, na zidu sam opipala prekidač za svetlo. Mada, to svetlo mi nije puno pomoglo.

Svaki moj korak je jezivo odzvanjao kao da sam u nekoj praznoj pećini. Kao da uopšte nije stambena zgrada.
Prstima sam prelazila po zidu i napipala još jedan plastični prekidač za svetlo. Bljesnulo je nenormalnom jačinom tolikom da me je zaslepilo.
Neko se očigledno zeza sa mnom...

Na spratovima se nalazi samo po četiri stana koliko sam mogla da izbrojim tako da onaj koji meni treba je, verovatno, na četvrtom spratu. A zgrada nema ni lifta. Super.
Penjala sam se uz stepenice i pregledala pločice sa prezimenima.
Sasvim nesvesno sam primetila da sam naišla i na broj trinaest iznad jednih sasvim običnih drvenih vrata. Metalne pločice sa prezimenom nije bilo. Mogla je barem da mi naglasi taj detalj...

Kao što mi je i sama rekla, krenula sam da uđem bez kucanja. Možda joj brat spava pa je zato to rekla.
Nisam napravila veliku buku. Korak po korak i ušla sam unutra zatvorivši vrata za sobom.

Prostrani hodnik bledih zidova me je okruživao. Tračak neke tamne, zagušljive svetlosti se odavao tek na drugom kraju dugačkog hodnika. Ovo izgleda pomalo jezivo.
Stežući pojas svoje torbe, odprilike šunjajući se do tog izvora, začudila sam se kad sam ustvari čula neke glasove koje nisam prepoznavala.
To me je samo podstaklo da nastavim da se približavam.

Mogla sam da razaznam koji je grublji, a koji nežniji glas, tojest' koji pripada ženskoj osobi, a koji muškoj.
Jeza mi je prostrujala telom kad se kroz uskomešanu tišinu prolomio neki tup ali glasan udarac. Zatim je usledilo deranje grubog glasa.

,,Znao sam da si bila tamo! Ti... Bestidnice! Ni u jednom trenutku se nisi zapitala kako je meni ili kako će mi biti kad saznam za to! O čemu si samo mislila?! Da se vratiš ovde kao da ništa nije bilo?! Onda si stvarno glupa!"

Odstuknula sam za nekoliko nespretnih koraka i prekrila usta dlanovima da ne bih izustila nešto što ipak ne bi trebalo. Nije moje da se mešam, ali... Ako Isidorini roditelji...
Ili... Ona najcrnja misao mi je proletela glavom.
Šta ako se taj neko dere na Isidoru?

Istog trenutka sam se smračila. To ne sme niko. Niko ne može da digne glas na najdivnije stvorenje ovog sveta.
Odjednom sam dobila neopisivo samopouzdanje i snagu te sam ušla u prostoriju gde se nešto upravo odigravalo za šta ja nisam znala scenario, a uspeo je veoma da me iznenadi.

,,Isidora?", upitala sam neodređeno susretnuvši se sa dva para očiju.
Jedne zelene, gledale su me preplašeno.
I jedne smeđe, gotovo pa crne, ubijale su me razjarenim pogledom.

Visoko muško telo se naglo cimnulo ka devojci koja je bila u krevetu, možda čak i naga, i uhvatilo je za zglob ruke toliko čvrsto da je i mene zabolelo.

,,Kujo, kada si stigla da zoveš pomoć? Ovo ti je koleginica, zar ne?!", povukao ju je ka sebi tako da su im lica bila na razdaljini od nekoliko centimetara dok je devojka srdito odmahivala glavom.

,,Nisam nikoga zvala! Ne znam ni ko je ovo! Da nije neka tvoja, ali si ipak odlučio mene da optužiš?!", prvi put sam jasno čula njen glas. Presijavajući putići su joj se razlili po obrazima u vidu gorkih suza koje je gordo nosila.
Doprlo mi je do mozga.
Rekla je za mene da sam njegova... Šta?

Mahinalno sam počela da odmahujem glavom i da se mrštim. Ovo stvarno nisam morala i nije trebalo da čujem.
Bilo bi krajnje vreme da odem.

,,Promašila sam stan. Izvinite na smetnji", promrmljala sam te krenula ponovo u onaj mračni hodnik, ali me je naglo povlačenje u nazad vratilo tamo gde sam bila pre svega par sekundi.

Koža mi se dražila na jaki, grubi stisak, a mišići počeli da se grče od jačine mržnje u ovaj put stvarno crnim očima.
Lice nepoznatog čoveka mi je bilo toliko bizu da sam mogla da osetim koliko napeto diše.
Vilična kost mu je bila stegnuta dok me je gledao kroz trepavice.

,,Ko je rekao da ti ideš negde? Kuje. Udružile ste se. Iako ne znam ko si ti, zažalićeš što si se uopšte pojavila na vratima ovog stana..." Osećala sam sve jači stisak na zglobu svoje leve ruke dok me je povlačio ka onoj devojci koja je grčevito stiskala jorgan uz sebe. Šta ovaj umišlja? Da može da se istresa na meni kao što je na njoj? Ni rođena majka nikad nije razgovarala onako kao što je on s njom! Neće ni sad moći!

Pre nego što sam istrgla ruku iz kandži psihopate koji me je držao, devojka crne kose i preplašenog lica je uhvatila trenutak nepažnje pomahnitalog momka i zbacivši prekrivač sa sebe, dala se u beg glavom bez obzira.
Pustio je mene i krenuo za njom, ali dok je on došao do polovine putanje, ona je već izletela iz stana.

Uzela sam svoju torbu sa poda i krenula da mirno, bez pravljenja daljih scena, zaobiđem čoveka koji je bio stariji od mene verovatno pet ili više godina. No, ko je rekao da to može tako?

Ledene, hrapave ruke su me prilepila uz jedan beli zid u dugom hodniku uzdižući me nešto više nego što sam mogla da dotaknem parket.
U podivljalim očima i celoj njegovoj pojavi sam mogla da vidim samo povređenu zver kojoj je ponos zajedno sa egom bio narušen. Takvi ne puštaju svoju bol lako, bar ne bez osvete koja će biti sprovedena makar i na slučajnom prolazniku. Bitno je da oni posle ne osećaju nikakvu bol.
Psihopate.

,,Žao mi je što ćeš morati da podneseš ono što nisi zaslužila..." Uz neki jezivi odsutni pogled mi je milovao lice kažiprstom. Nisam smela da se pomerim jer nisam znala do koje granice je spreman da ide.

,,Ali sama si kriva što si se našla na pogrešnom mestu u totalno pogrešno vreme." Sklonio je svoju kožu s moje, a pogled mu se zamutio. Ne od suza, već od pakosti i zlobe.
Krenuvši da otkopčava moj dukser, do mozga mi je doprlo šta ovaj bolesnik hoće. Ali neće to uraditi ako se ja pitam, a bogme pitam se itekako.

Bilo je pogodnije nego što sam mislila to što je viši od mene i što me je držao jer mu ruke nisu bile slobodne da bi se odbranio od mog kolena koje sam naciljala na muško najbolnije mesto.
Otpustivši me i počevši da trlja svoj fizički ponos, to je bilo mojih par zlatnih sekundi da spasim živu glavu.

Ovo je kao neka stvarno loše osmišljena predstava. Samo što sam ja postala žrtveno jagnje u njoj.
Žrtveno jagnje koje nije znalo da li će izvući živu glavu.