Posebna [H. S. Fiction]

36PART

*Karolina*

Naslonim se na zid tuš kabine. Svaki njegov udarac o vrata odzvanjao je kupatilom. znqam ne može ući jer sam stavila ormar na njih. Svakim udarcem bih se trgnula.
"Daj Ar otvori!", pokuša ponovo. Ništa ne odgovorim jer i ne znam šta bi mu rekla. Povredilo me je to što mi uprkos svemu ne veruje. Ispustim jecaj te skliznem niz zid. Slučajno rukom pustim vodu iz tuša. Hladna je i osećam svaku kap koja se spušta niz moje telo. Telo ne reaguje, drhti ali se ne ponera.
Pogled mi odluta na lavabo gde je stajala kutijica sa lekovima.

Osećala sam se ovako i pre, tako nesigurno.

Mrzela sam to, tu nesigurnost. Devojka sa 22 godina, kratkog fitilja i sa velikom kriminalnom proslošću ne bi trebala biti nesigurna. To govori moj razum dok moje srce govori nešto poptpuno dugačije... Devojka sa velikim srcem koja je spremna da učini sve za malo ljubavi. Devojka koja pati i želi da sva ta bol nestane uz pomoć nekoga ko će je voleti.
Ustanem te polako priđem ogledalu iznad lavaboa.
'Živim zbog tebe!', polako odzvanja mojom glavom.  Trgnem se na te reči koje sam Emily obećala na dan njene sahrane.
"Karolina izađi! Brojim do tri ili provaljujem.",  javi se Harry ponovo. Priđem vratima te odguram ormar.

*Dylan*

"1!...2!...3!"
Vrata se otvore te iz kupatla uzađe Ar. Mokra je, usne joj drhte dok su oči su joj crvene.Harry koji je odbrojavao stoji i nemo je posmatra.
"Ar...", tiho kaže te krene ka njoj. Zagrli je dok ona samo mirno stoji."Drago mi je da si dobro!"
Ona ga samo pogleda te se okrene ka meni.
Oči su joj pune suza i svakog trena će krenuti plakati.
"Dođi!", ispružim ruke. Odgurne Harry-ja kako bi došla do mene te me jako zagrli. Poljubim je u glavu te osetim kako mi pesnicama vuče i steže majicu dok jeca od plača. Pogledam u momke.
"Mislim da bi nas trebali ostaviti same."
Klimnu glavom te jedan po jedan izađu iz stana sem Harry-ja koji idalje stoji i posmatra nas.
"To je važilo i za tebe!", kažem ljuto.
"Zašto pričaš tako sa mnom!?", podigne glavu ka meni.
"Zato što tako pričam sa svima koji nešto urade mojoj sestri."
"Molim!?! Šta sam joj ja uradio?"
Ar odviji glavu od mojih grudi i iznenađeno glada u moju majicu.
"Idi se presvuci mokra si i smrzavaš se.", poguram je u njenu sobu. Harry krene za njom ali ga rukom zaustavim.
"Imam ti nešto pokazati! Kreni za mnom..."
Prevrne očima ali ipak krene.
Uđemo u dnevni boravak."Izvoli", pružim mu fasciklu.
"Šta je ovo!"
"Znaš valjda čitati?", naslonim se na fotelju.
"Kakve veze ja imam sa ovim?" kaže kada ih pročita.
"Velike... Vidiš to su recepti za lekove koje ona pije."
"Ovo su lekovi za...", ponovo pogled vrati na papire.
"Da za depresiju i spavanje. Pije ih od kako se vratila iz Amerike. A znaš zašto? Noću te sanja. Sanja o tome kako te gubi i ne može te spasti i zbog toga odbija spavati. Danju bi sedela ili ležala u krevetu ne jedući ništa i ispujajući kafe kako ne bi zaspala. I tako svaki jebeni dan. Misliš da je bilo lako gledati je kako svaki dan malo po malo gubi razum?! Čekaj!",  odem do kupatila na brzinu te se vratim.
"Ali ja.... ", krene ali ga zaustavim.
"Povredio si je.... A voli te. Šta se desi kada te neko koga voliš više od sopstvenog života povredi?"
"Pokuša se ubit.", odgovori i pogleda me kada shvati, "Ali nije."
"Mogla je. Samo jedna ova tableta ubila bi ju za minut!"   bacim mu kutijicu u grudi. Uhvati je te je posmatra.
"Šta želiš sada?", podigne glavu.
"Ništa. Ja se tu ne želim mešati kako ona odluči tako će biti."
"Mogu je videti?"
"Ako moraš...", ni ne završim on se već nalazi ispred njenih vrata. Možda ju je povredio ali je i voli.

*Harry*

Uđem u njenu sobu. Leži na krevetu i plače.

"Ar...", pozovem je tiho.
"Imas nešto da mi kažeš?", kaže drsko baš kao pre kada smo se tek upoznali. Pokušava da prikrije svoje slabosti.
"Ja i imam. Ja sam idiot koji ne vidi da ga neko voli. Znam da nije dovoljno da se samo izvinim ali stvarno mi je žao."
Sednem do nje na krevet. Ona se uspravi tako da sada sedimo okrenut jedno prema drugom.
"Zašto tako mora da bude?"
"Ne znam Ar voleo bih znati odgovor na to pitanje. Do koliko jutro sam bio presrećan što ću te napokon videti. A gledaj me sada osećam se kao najveći idiot i ja te vo..."
"Ne želim da te ponovo izgubim.", prekine me.
"Čemu to sada?", pogledam je zbunjeno,"Tu sam ne možeš me izgubiti."
"Moram te ostaviti.", kaže i spusti glavu.
"Šta!?!?"
"Odlučila sam otići iz Londona."
"Kuda?"
"New York."
"Idem sa tobom!"
"Ne! Ne ideš!", vikne.
"Ali ne možeš tek tako otići!"
"Da mogu!", ustane sa kreveta te se krene pakovati.
"Ne možeš!", otmem joj stvari iz ruku.
"Mogu!", otrgne ih i stavi u kofer.
"Postoji li način da te sprečim?"
"Verovatni ne.", okrene se prema meni jer mi svo vreme okreće leđa dok pakuje stvari.
Priđem joj naglo te je krenem ljubiti. Uzvraća te se taj poljubac pretvori u onaj pun čežne.

"Molim te ostani!", kažem kada se odvojim od nje dok mi čelo omara na njenom.
"Ah ne... Prosto treba mi vremena.", kaže dok dolazi da stavi poslednju stvar u kofer
"Mogu te bar odvesti na aerodrom. Kada imaš let?"
"Sutra u 9 ujutru budi ovde.", kaže ne gledajući u mene.
"Oke!", priđem joj još jednom i prislonim usne na njene. Poljubi me te pogura ka vratima. Pogledam je još jednom te izađem iz sobe.
"Pretpostavljam da si sve čuo!" pitam Dylan-a koji stoji naslonjen na vrata kuhinje.
"Većinu."
"Pravo si njuškalo."
"A ti si idiot! Pustićeš je da ode tek tako?"
"Ja tu ne mogu ništa to je njena stvar!"
"I ti nemaš nikakve veze sa tim?"
"Naravno da imam samo joj ne želim stajati na put. Dosta mi je bolnica i svega za ostatak mog života.", krenem ka vratima.
Izađem iz stana. Pogledam na sat 01:30h noću. Jedino što mi preostaje je da odem kući i pokušam smisliti dobar plan da je zaustavim.