The Secret Organization

Chapter 37

Ponekad mi ta njegova visina ide na nerve.Zasto mora biti prokleto visok?

"Ne trudi se." Dlan sam ispruzila u njegovom pravcu.Osetila sam stisak oko zgloba i spustanje moje ruke dole.Prostrelila sam ga pogledom.

"Elena...Udji u auto." Rekao je tiho dok je jos uvek drzao moju ruku.

"Ne!" Istrgla sam ruku iz njegovog stiska."Ostavi me na miru."

"Elena..Molim te...Bar dopusti da te odvezem kuci."

"Bila je greska,tako da-ne,hvala." Nastavila sam koracati napred.

"Molim te." Nadglasa zvuk mojih koraka i njegove reci me nateraju da se okrenem ka njemu."Samo...dopusti.I bez tvog glupiranja,veceras su se odigrale uzasne i stvari opasne po zivot." Kaze i ja se bocnem na rec 'glupiranje'. "Odvescu te kuci,na mesto gde si sigurna,i vise me neces gledati i trpeti.Ni mene,ni ostale."

"Bar ne do sutra." Kazem tiho i izvijem usne u blagi osmeh. Na moje reci se i on nasmesi. "Dobro,idem." Lupila sam nogom od zemlju nastojeci da pokazem koliko sam zapravo protiv toga da budem u istom autu sa njim. "Negodovanje je obostrano,veruj mi." Kaze dok ulazi u auto,a ja sa njim.

"Ne verujem." Rekla sam.Zavezem pojas i okrenem se prema njemu.

"U pravu si." Namesti izraz lica kao da je upravo shvatio ociglednu stvar. "Ipak je u mom slucaju,negodovanje vece."

Zinem u cudu i iznenadim se na ovo.Ne,sokiram se.Upravo me je spustio na zemlju posle dugog vremena. "Pogodak,moram priznati."

Okrene se ka volanu,i upalivsi auto,promrmlja: "Trudim se."

Iako nisam zelela da pokazem da mu je oprosteno za sve lazi koje mi je rekao u lice,nisam mogla ni da se oduprem.Osmesi koje mi je izmamljivao su bili iskreni.

Kada se moja kuca nazirala,nisam se rastuzila sto napustam Dzejmsa. Naprotiv,na neki nacin mi je cak bilo i drago.Nisam ni sama znala zasto.
Zaustavivsi auto na prilazu moje kuce,progovorio je i razbio tisinu."Doci cu po tebe sutra."

Nisam sebi smela priustiti jos jedan ispad pa sam samo tiho rekla:"Nije potrebno.Hvala na..prevozu." Izasla sam iz auta i krenula ka vratima kuce.

U mojoj me je nameri prekinuo Dzejms."Zasto ne?" Pogledala sam ga.Bio je naslonjen na vrata od auta i odmeravao me je.

"Ne treba mi." Rekla sam jednostavno.

"Doci cu." Namigne mi i osmehne se.

"Dzejmse,rekla sam da mi ne treba!" Sada sam vec isfrustirano rekla.

"Odbijam da cujem odbijanje." 'Duhovito' je rekao.

"E pa upravo te odbijam."Dok mi prilazi smireno nastavljam."Kako ne shvatas da mi treba vremena a da me ti pritiskas.Zelim da razmislim o svemu." Slegnem ramenima.

Blagi povetarac mi je mrsio kosu.Prijao mi je taj,pomalo hladnjikav vazduh.Dzejms je prosao rukom kroz kosu.
"Imas dovoljno vremena za razmisljanje,ali ja prosto zelim da budem tu za tebe.Prijatelji smo,zar ne?"

"Posle onoga danas i nisam tako sigurna." Odbrusim mu i pre nego sto zavrsi.

"Prijatelji ne okrecu ledja jedni drugima,pa sada necemo ni mi tebi." Tim je recima pokusao da opravda svoje ponasanje,ali jedino sto je uradio je pokopavanje-pokopao se jos vise.

"Prijatelji?!" Sada vec vicem. "Prijatelji?!" Cinicno se nasmejem toliko glasno da sam sigurna da me je pola komsiluka culo."Vi sebe nazivate prijateljima? Niste nista drugo no lazovi! Lazovi,varalice i..."

Nisam uspela zavrsiti. Brzinom vetra,Dzejms mi se priblizio i zbunio me svojom blizinom.Nisam ni shvatala sta se desava i kako su se odjednom njegove usne nasle na mojima. Opojni miris koji je imao na sebi me je zasenio.Osetila sam njegove ruke na mom struku i poljupce koje je ostavljao na mojim usnama,zbog kojih sam zelela jos.Cudan osecaj sam osetila u svom stomaku. Nisam bila svesna da mu uzvracam poljubac sve dok zapravo i nisam ugledala njegovo predivno lice ispred mog...Cekaj,sta?