The Secret Organization

Chapter 30

Odsutno sam koracala,razmisljajuci o potpuno drugim stvarima.Osecala sam se kao da posmatram ovo iz necije perspektive,ne svoje.Osecala sam se kao da se sve ovo dogadja nekome u drugom univerzumu,a ne meni u mom...Ni ja sama nisam shvatala sta to treba znaciti,sem cinjenice da sam u dubini duse znala da je sve ovo pogresno.Ovo iznenadno prijateljstvo sa Dzejmsom iako sam dobro shvatala da sam ja ta koja je razorila njegovu vezu sa Aurorom.

Aurora.

Nisam je vec duze videla.Ili se bar trudila da je vidim.Pokusavala sam da je zaboravim bar na neko vreme, i...uspela sam.Sta bi se desilo sa da Dzejms zna o cemu trenutno razmisljam dok setam pored njega?

Namrstila sam se na tu pomisao i tek tada primetila da smo stigli do njegovog auta.Dzejms je prisao autu sa strane vozaca i smestio se na vozacevo mesto.Nesigurno sam otvorila vrata i smestila se na suvozacevo mesto.I pored toga sto sam se vec vozila u ovom autu,ovog puta u mojim mislila se vodila veca borba.Usavsi,osetila sam lep,miris novog auta.Stidljivo sam osmatrala skolski parking kroz prozor jer nisam imala snage da pogledam Dzejmsa zbog osecaja krivice.Upalio je auto,u istom trenutku se upalivsi i muzika mada ni to nije uspelo da rasprsi napetost koja se osecala u vazduhu.Pomislila sam da bi bilo ljubazno pitati za nju,ipak smo bile...sta god da smo bile.

"Kako je...",zastala sam na trenutak,zamuckujuci,"Aurora?"

Jedva sam izgovorila to ime,znajuci zbog cega.Tek kada sam izgovorila te reci,na pamet mi je palo da bih mogla ispasti radoznala i znatizeljna.

Ocekivala sam odgovor i na trenutak pomislila da ce mi ga Dzejms uskratiti.Ali je progovorio iako sa par minuta zakasnjenja.

"Hmmm,valjda je dobro",izgovorio je kao i da nije bas najsrecniji zbog unistene prijatne tisine.

Bravo,Elena.Stvarno svaka cast.
Tako je to kada ne znas da cutis.

"Ali...Iskreno",rekao je skrenuvsi pogled sa puta na mene,"Nisam se cuo sa njom.Svaki moj pokusaj obracanja...pa,bio je neuspesan"

Nalet krivice me je zaslepio na trenutak u tolikoj kolicini da sam imala osecaj da me je osamario."Z...Zao mi...je",je bilo jedino sto sam uspela da izgovorim.

"Kao sto sam par stotina puta rekao,nije tvoja krivica",zvucao mi je iskreno.Ali,znala sam da ljudi bliski tebi uvek govore ono sto bi ti najvise odgovaralo,sto.na neki nacin,znaci da ce te slagati.Nekad manje,nekad vise.

Ovaj put...Pa,mogao bi se ubrajati u onu drugu grupu.Ali,nisam htela da zapocinjem svadju sada kada sam napokon uspela da izgladim sve odnose sa Dzejmsom.

Nisam mu odgovorila.Zeljno sam iscekivala promenu teme jer mi je bila preko potrebna sada u ovom trenutku.

"Moram te nesto pitati"

Pogledala sam ga ocekivajuci normalno pitanje.Ili bar pitanje koje ne mozes dobiti od Dzejmsa,sto nije moguce u njegovom slucaju."Da?"

"Kada ces biti u mogucnosti da mi vratis moj omiljeni duks za treniranje?",rekao je dok mu se licem sirio prelep osmeh kojim je pokazao sjajne,bele zube.Cuvsi reci koje je upravo izgovorio,pozelela sam da se zemlja otvori i usput me proguta.

"O moj Boze",lupila sam samu sebe dlanom po celu."Zaboravila sam na njega"

Bozanstven smeh,koji nije pripadao meni, se prostirao autom.Porazeno sam spustila glavu medju kolena,koliko mi je pojas dozvoljavao.

"Tako mi je zao",priguseno sam rekla.Nisam imala snage a ni volje da podignem glavu u njegovom pravcu.Mogla sam da cujem kako se smejao.

"Vraticu ti ga,ne brini",rekla sam uzdigavsi se.Nisam ni morala da se pogledam u ogledalo ili retrovizor da bih videla da sam cupava.Prstima sam prolazila kroz kosu u nadi da cu je bar malo rascesljati.