Crno jezero 🔛

Iznenađenje

Na krevetu, u uglu svoje sobe, zamotana u čaršave preko glave nalazila se uspavana Mija. Ni topli, majski zrak sunca nije mogao da padne na njeno usnulo lice. Crveno, tamno svetlo u sobi je nagoveštavalo samo jedno: do ranih jutarnjih sati, ona je izrađivala poslednje slike za svoju prvu samostalnu izložbu čiji dan se bliži brzinom kojom prolaze oni lepi trenuci na koje se dugo čeka.

"Mija, dušo, vreme je za buđenje..." – blago drmusanje nije bilo ništa efikasnije od dozivanja imena njene ćerke, ali Nera nije odustajala. Znala je da Miji utorkom počinju predavanja u jedanaest sati, a pola sata koliko joj je ostalo do početka istih, nije dovoljno da se spremi i stigne do fakulteta. Mija je odgovorila mumlanjem, potpuno posvećena snu u kom je dobila visoku devetku iz rada koji je trebalo danas da preda.

Danas da predam!

Naglo je otvorila svoje zelene krmeljive oči i kao vojnik iskočila iz kreveta.

“Mama, koliko je sati?” – pitala je svoju majku dok je tračala po sobi kao muva bez glave, praveći još veći nered biranjem garderobe iz ormana. Mala gomila na podu je brzo prerasla u veliku, preteći da postane novi Mont Everest, kada joj je Nera saopštila da je pola jedanaest.

Ciknula je glasno i zgrabila teget haljinu sa belim tačkama, navukla je preko glave i mogla se zakleti da je čula pucanje konca, ali nije marila. Setila se da danas mora poneti svoj USB sa prezentacijom i slikom koji su sastavni deo predispitnih obaveza koje mora položiti, kako bi mogla već u junu da izađe na ispit.

Pokupila je svoje gnezdo smeđe kose u brzinsku punđu i zamolila mamu da je odveze na fakultet, kako bi stigla na vreme.

Kuća porodice Gašić je kroz par minuta ostala prazna, a crveni reno je bio novi izvor nervoze na neprobojnim ulicama Novog Sada. Nera i Mija su cupkale u kolima kao odgovor na gužvu koja je delovala kao nepremostiva prepreka do fakulteta, dok je kolona polako postajala manja i bliža semaforu čije drugo zeleno svetlo nisu uspele da uhvate. Lagani ritam sa lokalne radio stanice je svojim melodijama podsećao Neru na njene studentske dane, a Mija je bila zadubljena u svoje misli, ponavljajući kao mantru napamet naučenu prezentaciju kojom treba da objasni svoje delo.

Profesorka pred penzijom, Antonija Lecić, dala je veoma težak zadatak studentima treće godine: sopstvena seksualnost i senzualnost. Osobi kao što je Mija, ovaj zadatak je pao naročito teško jer je njena stidljivost bila daleko od pojma stidljivosti koje su njene vršnjakinje znale. Mija bi se svako leto na Štrandu sakrivala u debeli hlad na travi, nespremna da dođe do Dunava ili blizu mosta, nesigurna u svoju figuru i znalačke poglede momaka koji su uvek nalazili nezrele igre koje mogu igrati u samom plićaku. Dok su njene drugarice ponosno šetale peskom uz Dunav, Mija se stidela svojih širokih bokova i malo veće zadnjice, jer je za nju njena sopstvena figura bila neskladna, a problem pronalaska odgovarajućeg kupaćeg za mala nedra i velika bedra bio izvor svih frustracija tokom sunčanog letnjeg perioda.

Kako prikazati nešto kao seksualno i senzualno kad ni sam nisi siguran šta ti pojmovi znače? Zadatak profesorke Lecić je dugo mučio Miju, ali je ona uspela da izađe nekako na kraj sa njim. Napravila je svoju sliku onako kako vidi sebe, pokušavajući kroz objektiv svog Canon aparata da dočara njeno razumevanje predočenih pojmova. Bila je nesigurna u sliku koju je napravila u svojoj sobi, pa je iskoristila svoje pređašnje znanje i igranje svetlošću i senkom da pokaže sebe u najboljem svetlu. Krajnji rezultat joj se dopadao, ali je postojala brana nesigurnosti u svoje sopstveno telo koja je kočila samopouzdanje da što bolje isprezentuje ono što je naumila. Odavno je bila svesna da je posedovanje oruđa koje ne znaš kako da iskoristiš jednako situaciji i da nemaš to oruđe, pa je tražila u svakom delu svog bića naznake njenog detinjog samopouzdanja, kad nije previše marila za tuđa mišljenja.