American Girl

Devojka mojih snova

Adam P.O.V

I eto je opet.. sedi tu na toj klupici gleda u beton ispred sebe i smeška se.. Voleo bih kada bih znao ko joj izmamljuje taj osmeh koji sija jače nego sunce iznad nas..Da joj pridjem? Ne, mislim da ne bih trebao! Ipak sam ja brat njene drugarice.. Samo to! Ništa više! A tako bih joj prišao nečujnim korakom obgrlio oko struka i zaronio glavu u njenu kosu.. kakvog li je mirisa?
Evo ga...sija jače nego malopre.. za koga li je taj osmeh, na koga misli. Podiže glavu, traži nekoga..mislim da bih trebao da se sklonim, videće me...
O ne.. videla me je? Smeje se! Meni se smeje? Ipak ne.. to je njena mladja sestra, čekala ju je.. zagrlile su se.. Šta bih dao da sam ja u tom zagrljaju, da bude samo moja.. ja njena bitanga, ona moja princeza...znam, nestvarno..
Ali ipak, ona je ta...
Devojka mojih snova....

"Adame?" Osetim toplotu na ramenu, to je Karol

"Hej lepotice?"

"Idemo li? Večeras je utakmica." Na njene reči sam se udario po čelu, skroz sam zaboravio, ova devojka mi je totalno pomutila razum...

"Ahh da skroz sam zaboravio na utakmicu.."

"Moj veliki bato se zaljubio?" Nasmejao sam se i rukama joj rasčupao kosu..

"Neee... pokvrio si mi frizuru, klošaru! Verovatno izgledam kao neka veštica!"

"Da izgledaš!" Nasmejao sam se, a ona me jako udarila u stomak.. savio sam se od udarca, ali mi je izmamila osmeh na lice

"Ali najlepša veštica!" Poljubila me je u obraz

"Kaaarolll odluči se ili me biješ ili me ljubiš!?" Podigao sam obrvu

"Sve po zasluzi, najlepši moj klošaru!" Isplazila mi se, a ja sam prebacio svoju ruku preko njenog ramena i krenuli smo kući...

Karolina P.O.V

Vadim iz regala crnu običnu majicu i teksas farmerke.. ništa specijalno, ipak je to utakmica.. puštam talasastu kosu da mi pada preko ramena, a šiške stavljam iza uveta...uzimam telefon i izlazim iz sobe..

Kuc, kuc

"Teodore.. Olii?" Nema odgovora

"Gde ste vas dvojica?!" Pokušavam da otvorim vrata ali su zaključana...

"Teodoreeee!"

"Karol u kuhinji smo!" Da, zaboravila sam da su oni ipak muškarci dovoljno im je deset minuta da budu spremni..

"Idemo li?"upitam ih dok su oni sipali vodu u flašice kako bi imali na utakmici.

"Idemo, samo da Adam dodje iz prodavnice."

_ _ _ _ _ _

Penjem se na tribine i tražim Naomi i Moli... eno ih, ah i Andrej je sa njima... zaustavi me ruka..

"Karol ideš tamo da sediš?"

"Da, Adame, zašto?"

"Ma samo pitam.. ja ću ovamo." Pokaže u pravcu svog društva

" Jel sve uredu?"

"Da jeste!" Veštačko se nasmeje se.

"Hej." Pozdravim se sa svima i sednem izmedju Naomi i Andreja tu je jedino imalo mesta...

Upravo su prozvali timove da izadju na teren.. svi su aplaudirali.. A sve što sam ja videla je bio broj 21 Styles... dres mu, malo je reći odlično stoji.. za mene kao da je samo on ovog trenutka bio na terenu...

Utakmica je već uveliko počela.. nerešeno je...
Osetim topao dodir na ruci..

"Andrej, rekla sam ti da to ne radiš!"

"Ali ništa ne radim. Svidjaš mi se Karolina! Zar ne shvatas to!"

"Slušaj, nisam ti ja one devojke iz škole da ih osvojiš svojim jednim 'svidjaš mi se'! Tako da ne! Ne shvatam!"

"Ni ne mislim da si kao one! Znam da nisi, zato mi se i svidjaš."

"Molim te ućuti i pusti me da gledam utakmicu ostalo je jos malo do kraja!"

"Ali zašto me bar jednom ne saslušaš!"

"Jer ne želim!" Odgurnem mu po ko zna koji put ruku sa mene i pogledam u teren.. Harry je gledao u nas.. ne mogu baš proceniti šta je mislio u ovom trenutku i da li je baš u nas gledao..ali tako je izgledao...

"Daj mi samo pola sata i posle toga te više neću gnjaviti!"

"Ni pet minuta ti ne dajem.. shvati ne svidjaš mi se!"

"Svidja ti se neko drugi?"

"Mislim da te ne zanima to!" Čuje se pištaljka, kraj utakmice. Ustajem sa klupe da što pre odem od njega..uhvati me za ramena..

"Zanima me! Molim te samo mi daj priliku!" Sve jače i jače me je stezao

"Ostavi me na miru! Ne želim. I to bolii." Pokušam da se odvojim od njega, ali je previše jak za mene..

"Rekla je da je pustiš!!!" Njegove ruke više nisu bile na mojim ramenima, već na podu, a ispred mene je stajao i glavom i bradom Harry Styles. "Ovo ti je poslednji put da je uznemiravaš. Jel to jasno!"

Ne znam ni ja zašto, ali sam osetila da treba da zagrlim Harry-ja.

"Hvala"

Uzvratio mi je. Leva ruka mu je bila oko mog struka, a desnom me je mazio po glavi.. i nežno ostavio poljubac u kosi, čini se da ga nije bilo briga što je bilo stotine ljudi oko nas i gledalo ovaj incident.

"Rekao sam ti. Dok sam ja tu niko ti ništa ne može!"

"Šta, ti si nešto nalik mog heroja?" Iskrao mu se jedan smekerski osmeh

"Da, ja sam tvoj Super-Harry!" Nasmejala sam se na ove njegove reči, on je moj.... ali sam shvatila da nismo sami pa sam se odvojila od njega

"Kaaarol, šta ovo bi?"

"Koje?" Pravila sam se luda

"Harry? Pre samo dve sekunde ste se grlili?!"

"P-paa samo me je spasao Andrejevih gluposti."

"Mislim da nije samo to!"

"Moli ne preteruj!"

Znala sam da ne preteruje, tako je i bilo. Nije bilo samo to, ali ni ja nisam baš sigurna šta je to. Okrenula sam se da vidim gde je Harry, ali nisam ga videla, nigde ga nije bilo. Otišao je. Sve što sam videla bila su lica moje braće koja su bila u šoku. Očekuje me dug razgovor sa njima kući, znam to!