Gresi prošlosti

1. Kao grom iz vedra neba

-Izvinite.- postiđeno sam promrmljala.
Nadala sam se da neću pocrveneti..

Vreme je u ovom trenutku tako sporo proticalo. Svake sekunde sam gledala na sat, a onda sam se usredsredila na kazaljku koja pokazuje spratove. 17, 16, 15..

-Nekuda žurite?- zadrhtala sam na zvuk duboka glasa.

-Da. Na posao.- odgovorila sam nakon što sam pročistila grlo.

Pogledala sam ga. Ovoga puta on je gledao ispred, znajući da ga posmatram i odmeravam.
Nije me briga.

Imao je crnu, neodoljivo neurednu kosu, poput one nakon seksa.
Prelepe i tako ispravne crte lica, krasile su njegovu visoku, mišićavu figuru, koja se dala videti i preko crnog odela..

-Vi?- unormalila sam se i upitala ne skidajući pogled s njegovog lica.

-Ne. Sve može da sačeka.- okrenuo se i značajno me pogledao.

Njegove oči su me opčinile. Nisam mogla ni da odredim tačnu boju, nešto između sivo-zelene. Prelepo.
Lift je stao. Konačno.

-Nisam sigurna da može baš sve.- odvratila sam izlazeći iz ova četiri mala zida ili šta već.

Nekako sam bila klaustrofobična što se tiče liftova, ali nekako sam izlazila na kraj s tim.
Svašta u njima može da se dogodi..

-U pravu ste.- rekao je muškarac izlazeći za mnom.

U trenutku kada sam dodirnula kvaku da otvorim vrata zgrade, njegova ruka se našla na mojoj. Odmah sam je izvukla, nakon blagog strujnog udara.
Pogledala sam ga. njegove oči poprimile su tamniju nijansu.

-Dame imaju prednost.- rekao je otvarajući vrata i propuštajući m ispred.

-Hvala.- učtivo sam se osmehnula nakon što sam izašla i pokušala da uhvatim taksi, ali baksuz sam kao i obično.

-Možete poći sa mnom- ponovo sam čula onaj isti, duboki glas iza sebe. Zar nije otišao na svoju stranu..

-S vama? Čak vas ni ne poznajem a očekujete da uđem u vaš auto samo tako i krenem? Možda ste neki manijak koji finim manirima zavodi devojke po ulicama a ih zatim kidnapuje?- izlanula sam.
Divno, što na um, to na drum..

-Nisam manijak, a ni ne kidnapujem devojke po ulicama zavodeći ih, jer to nije potrebno. One već same padaju na mene. Verujem da ste me pogrešno razumeli kad sam vas pitao da krenete sa mnom, misleći na taksi koji čeka ovde, a ne moj auto.- na licu mu je zatitrao osmeh, koji je vrlo brzo prikrio.

Osetila sam kako mi lice prima crvenu nijansu, poput novog eveline ruža za koji ću morati da skupljam, pošto raskinem s Tonyem. Firmirana beda..

Gospodin umišljeni se nakašljao i dugim prstima pokazao na žuti automobil.. koji je zaista čekao..

Zemljo otvori se..

Žurnim korakom sam uletela u taksi i šćućurila se skroz uz prozor, želeći da nestanem.

Vozeći se, posmatrala sam ljude koji užurbano jure. Ne obaziru se jedni na druge. Donekle ih i razumem, svako od njih ima svoje probleme, ne treba im još i briga o tuđim.
Ipak, nikad se ne možeš osloniti ni..

-Gospođice?- nečiji glas me preneo iz razmišljanja.

-Da?- okrenula sam se ka zbunjenom vozaču.
Nisu svi navikli na baksuze izgubljene u mislima i koji se blamiraju se svakodnevno..

-Kuda?- upita taksista.

-U Oak street 159.- odgovorila sam rasejano i primetila da me gospodin umišljeni znatiželjno posmatra.