Gresi prošlosti

Prolog

Prošlost

-Ne!- pljas! -Molim te, nemoj!- udarac. -Stani..Dovoljno je!- preklinjala sam, bespomoćno klečeći ispred njega. Telo mi se mlitavo trzalo po zemlji, dok su mi se okovi usecali u zglobove nogu.

Više nisam osećala bol. Štaviše, navikla sam. Udarci oštri poput žileta godinama su me napadali. Jedan od razloga zbog kojih nisam išla na more - umesto preplanulog tena, moju kožu su krasili ružni ožiljci.
I niko se nikada nije zapitao zašto ne nosim kratke stvari.
Pa dobro. Navikne se čovek na sve, samo je potrebno vreme. A ja sam već duži perod trpila ovu torturu. Kamo sreće da je to samo košmar. Naprotiv, ovo je surova realnost, koja me proganjala čak i u snovima. Pravo mučenje.

Počelo je kad mi je bilo 13.

Baš u doba kada je kao i svaka normalna tinejdžerka trebalo da jurim za momcima, svađam se s svima jer pubertet udara i iskusim prvi poljubac. Ali ne.
Ja nisam bila normalna. I dalje je tako. Nisam normalna jer već 5 godina trpim ove hirove neiživljenog matorca koji se pali na bol.
Svaka normalna osoba bi prevazišla strahove i prijavila ga. Ali ne i ja. Htela sam, a nisam mogla. Ostala je još samo jedna nedelja do kraja srednje škole..

Dolazio bi noću, kad svi spavaju i grubo, ali nečujno, da ne bi probudio ostale ukućane bi me vukao do šume koja je okruživala našu kuću.
Baš divno mesto.
Opirala sam se, nije da nisam.
Ali šta je jedna mala vitka tinejžerka bila u poređenju s životinjom kakav je moj očuh. Očuh.

Moja majka, Abigail se preudala kad mi je tata umro, kad sam imala 11 godina. Njen novi muž, a moj očuh, Harris, doselio se kod nas pod izgovorom ,,Ovde su bolji uslovi za lov" i vremenom, počeo je da me posećuje. Noću.
Skrenula sam paznju majci na to ali ona je bila ubedjena da izmisljam da bih ga se otarasila. A tek Miranda, moja baba.. Sigurna sam da je znala istinu, ali pravila se da ne primećuje.
Svako vidi i čuje ono što želi, nije li tako?
Toliko o porodici i novom ocu. Mrzim ga. On je ništa za mene. Ljuštura. Budala. A ja sam još veća zato što nisam odmah učinila nešto po tom pitanju. E pa dosta je više. Odlučila sam..

Pljas! Novi, ovoga puta trostruko jači udarac, trgnuo me iz razmisljanja.
Obratila sam pažnju na prostor oko mene. Drveće. Borova šuma. Po stoti put vidim samo siluete iglica koje se lelujaju na vetru i vrište.
Nisam se plašila toga, jer, nije opasna magla, mrak ili nemi jecaji.
Opasno je ono što ide na dve noge i glumi neku dobrotu.
Ljudi su opasni. Uveravaju vas u stvari koje su..

Pljas! Dosta je bilo!
Ponovo sam osmotrila okolinu,ovoga puta pažljivije. Ništa. Ne vidim ama baš ništa što bi moglo.. Oh. Tu je jedan veliki kamen. Poslužiće.
Okrenula sam se onoliko koliko mi je položaj dozvoljavao, ipak su mi noge bile u lancima.
Pogledala sam ga i pokajala sam se. Užasavala sam se od onoga što vidim.
Bio je džin, krupan, ali ne i gojazan.
Jedna od njegovih prednosti je bila i to što je odlično izgledao za svoje godine. Zbog toga i zahvaljujući 'manirima' u društvu niko ne bi posumnjao da ovaj čovek poseduje i drugu, mračniju stranu.

Poput bezosećajnog ludakaa, što i jeste(iako nije dokazano), ponovo je zamahnuo bičem.U trenutku kada je malo falilo da ne pljesne, ovoga puta u lice, uzela sam kamen i iz sve snage ga udarila njime u medjunožje. Ispustio je svoje oružje i počeo je da se savija.

-Ti mala kučko! Platićeš mi!- psovao je, dok sam ja iskoristila priliku, pokidala već zarđale lance i izvukla prljave, krvave noge.