Što je bilo malo moguće. Jer sam se uvek trudila da izgledam predobro. Dok sam navlačila šljašteće brtele od brusa, neko je pokucao na vrata. Niko nije imao običaj da dolazi ovamo. Sem Lore i Marka.
I Crnog.
Dobaci moj potsvest.
'Da?'
Lorina svilenkasta kosa se pojavila iza škriputavih vrata.
'Hej, spremaš se?'
'Da... pokušavam'
'Daj da ti pomognem'
Reče i poče da mi raščešljava kosu. Dok su se svetla igrala po njenoj osunčanoj koži, primetila sam nekoliko modrica na ruci. Male su, i verovatno prolaze. Ali gde ih je dobila. Ja nisam puno znala o Lorinom privatnom životu, iako sam se osećala kao da mi je starija sestra. Uvek mi je čuvala leđa i nastupala malo duže kad bih kasnila. Jednostavno sam mogla da joj verujem oko nekih stvari. A ona je sigurno znala sve o meni. Mogu je komotno smatrati nekom vrstom najbolje drugarice. Njoj sam poveravala se kad god mi je teško i... sad sam zapravo shvatila da ja ne znam ništa o njoj. Skoro ništa.
Svetiljke koje su okruživale ogledalo i omogućivale mi da dobro vidim svoje lice i kostim pred nastup, sad su se oslikavale u njenim tužnim očima. Nešto nije u redu. I možete to nazvati ženskom intuiciom ili kako god hoćete, ali sam nekako osećala da se nešto loše desilo.
'Šta se dešava?'
Zbunjeno me je pogledala. Verujem d anije navikla da je ja pitam ikakva lična pitanja.
'Ništa, samo sa došla da ti poželim sreću'
Ne verujem da je ništa, u poslednje vreme smo se malo udaljile jedna od druge. A nisam smela to da dozvolim, ona mi je pomogla na početku. Na samom početku kad nisam znala ništa i pokazala mi kako da uzimam više love od mušterija. Ona mi je pomogla da postanem Maska. I da uz put ne poludim. Nisam smela dopustiti da se tako udaljim od nje.
'Želiš li da pričaš o tome?'
Slegnula je ramenima.
'Ne želim da te opterećivam svojim problemima'
Svojim problemima?
Ustala sam i utešno je uhvatila za ruke. Značajno je pogledavši u oči sam pokušala da zvučim što uverenije u ovo što pričam.
'Nema tvojih problema. Svi problemi su naši. Ti si mi kao sestra, i svaki put si tu ako se nešto desi.i svaki put mogu tebi da se obratim za stvari za koje drugima ne mogu. Želim da i ti pričaš sa mnom. Da pričaš a ne da samo slušaš'
'Ali ti i tako imaš previše na leđima. Sad nastupaš da bi oraspoložila Markove prijatelje. Boriš se za svoju porodicu. Ideš u školu. Pomogla si Relji da zadrži posao. Ti sve radiš ovde'
Njen glas se sve više gubio. I negde sam naslutila da je njena nesigurnost preovladala. Ovde ima mnogo više od mene. Ovde je ona, nesigurna ona. Kad sam došla ona je bila ta koja mi je podizala samopouzdanje. I ne samo meni. Već i ostalima koje su bile ovde. Uvek je bila tu da pomogne. I sad se oseća suvišnom?
'Ja nemam nikad previše na leđima ako se tiče moje porodice. Kod mene uvek, ali uvek možeš da dođeš da popričaš, prespavaš i šta god da želiš. Moraš da znaš da ne prolaziš sama kroz sve. Tu sam i ja. I ja ne želim da se osećaš usamljeno. Želim da pričaš sa mnom. Okej?'
Njene smeđe oči su se napunile suzama. Snažno sam je zagrlila. To je ono što ona sada treba. Ni jednu reč niti bilo šta drugo. Samo da oseti da je sve okej. I da sve držim pod kontrolom. Što je nadam se bilo tako... odvojila sam se od nje. Nikad je nisam vidla smireniju. To je prosto zračilo iz nje.
'Pričaćemo kad dođem posle. Važi? Želim da me čekaš ovde. Okej?'
'Važi. Idi im sad pokaži ko si!'
'Neću bukvalno'
Počele smo da se smejemo. Priča sa Lorom me je smirila. Bar na neko vreme. Sad kreće žurka. Ostavila sam je u svojoj 'kancelariji' i uputila se hodnikom do glavnog dela kluba.
Muzika je bila glasna i nerazumljiva pošto nije bilo nikoga da igra. Obično je ona lepa i taktična za igru. A kad se upustimo u pauze, puštamo muziku za ludo igranje. Bučnu i veoma... lepljivu. Takva je bila sada atmosfera. Oznojena tela koja se kreću u ritmu muzike. Ljubljenje na centru podijuma, jedna grupa loše obučenih riba koje flertuju sa Reljom. Nekoliko napaljenih momaka koji idu i love 'plen'. A sve u svemu ovo je bio jedan prosečan klub. I zvao se Teatro. Što je na italijanskim značilo pozorište. I stvarno i jeste bilo pravo pozorište. Dok sam prolazila u srebrnkastom kostimu, većina me j eprepoznala. Devojke su me ispod oka gledale sa ljubomorom ili straho-poštovanjem, ne znam tačno kako bih protumačila njihov sjaj u očima. Tako da sam samo prošla pored njih osmehujući se kao zvezda sa filmskih platana. Ispred mene se otvarao put. Onako kao u filmovima kad se u onim fantastičnim završecima otkrije da je zapravo samo ona siromašna devojka iz komšiluka u stvari princeza. Samo kao što sma već rekla ovo nije film. Ovo je moj život i trenutno se penjem uz stepenice koje su prekrivene verovatno ilegalnim supstancama. Kad sam zašla malo dublje u separe, gorila u crnom odelu, kratko pošišan je stajao i čuvao ulaz. To je verovatno to mesto. Mačijim hodom sam prilazila. Njegov nos je bio iskrivljen u jednoj od mnogih tuča. Crne Švarceneger naočare su mu skrivale oči i uklapale se uz nabildovanu figuru i klasične prekrštene ruke. Nanizani plastični kristalčići su mi sprečavali da vidim šta se dešava unutra. Taman kad sam htela da zakoračim u malo bolje osvetljenu prostoriju, čvrste ruka kao stena se isprečila ispred mene.
'Ja...'
Bez pitanja je počeo da me ispipava. Posvuda. Kao da sam na policijskoj istrazi. Kad je završio, osećala sam se kao da me je neko preturpijao nečim. Imao je neverovatno grube i snažne ruke. Pošto nije našao ništa za šta bi me optužio da bi moglo da ubije njegovog šefa, što bi njemu omogućilo da ubije mene, pustio me je unutra.
Hej! Izvinjavam se što nije deo potpuniji. Zapravo ovvo je nastavak prošlog dela i kako sam odnela lap tpo na popravku, pola stvari mi se izbrisalo. Nekako sam uspela da vratim podatke i svoju inspiraciju. Ali sa ću se potruditi da svaki vikend objavim jedan dobar nastavak. Nadam se svaki od oko 4,000 reči, ako uspem. Izvinjavam se stvarno nisam mogla.... uglavnom, vidimo se <3
That's all for now... :)
