Usplahireno sam se podigla sa prljavog poda i nastavila ka kući. Razmišljala sam šta ću sledeće. Ako im budem pomagala, i ako saznam previše, ubiće me. A ako im ne pomognem mrtva sam u svakom slučaju. Moram uraditi ono što mi se kaže. To će biti samo razmena informacija i ništa više. O meni već znaju sve, tako da sam i sa te strane sigurna. U mislima sam već planirala život sa nekim zgodnim strance. A u stvarnosti? Prilazila sam oronuloj zgradi. Fasada joj je nekad bila prelepo narandžasta. A sad je povraćka roze. Sa sve smećem koji se vukao u podnožiju zidova. Zastala sam malo da je pogledam. Kao i uvek na prvoj terasi je stajala polu slepa mačka gospođe Jovičić. Stalno je režala i ježila se kad god sam ja prošla. Ni ja nisam nju baš najviše gotivila. Iz klime sa sprata iznad, curila je žućkasta voda. Pre bi rekao da je mokraća nego voda. I naša terasa. Moglo bi se reći da izgleda još gore nego ove dve zajedno. I uz svu tu zgradu, išla je i galama, rok koncert ovog sa drugog sprata i vika mojih roditelja. Nisamo živeli u jednom od imućnijih delova grada, već u onom, što bi rekli sirotinjskom. Posle nekoliko sekundi razmišljanja, ušla sam kroz skoro otpala vrata. Nisam se ni trudila da ih zaključam, malo jači vetar i vrata bi sama i onako spala. Krenula sam uskim stepenicama ka trećem spratu. Težak vazduh je dolazio iz loše kanalizacije i podruma. A ta mešavina me je gušila. Oduvek. Kad sam stigla na drugi sprat videla sam rokerova vrata otvorena. I poprilično dobra žurka je bila u toku. Puna pića, smrada i golih žena. Sa vrata sam mogla videti da otkad se uselio, za krpu se hvatao nije. Nastavila sam ka svom stanu primetivši da me dvojica pijanih leševa odmerava. Ogavno su izgledali. I na mom spratu se čula muzika. Ali je u mom stanu za divno čudo bio mir i tišina. Naježila sam se promaji koja je duvala između izlupanog prozora iz prošlog veka i izlaza na krov. Polako sam ušla u stan i pokušala da ispreskačem škriputave daske. Čak i sa dugogodušnjim iskustvom nije mi uspelo. Daska je zaškripala i kao po znaku se svetlo u kuhinji upalilo. Pogledala sam na sat koji je u ritnu narušavao tišinu. Bilo je pola dva. Nastavila sam ka sobi, sa nadom da će to progutati kao miša. Velikog miša. Ili ipak mene.
'Aleksandra!'
Presekao me je očev glas iz kuhinje. Želela sam da se pravim luda i odem zavučem se u svoju sobu. Ali znao je da sam ja. Krenula sam ka kuhinji sa nekom nadom da me neće udariti. Što naravno nije bilo tačno. Čim sam ušla u kuhinju čistu onoliko koliko se moja majka trudila da je drži, videla sam oca. Još uvek obučenog i obuvenog. Tek sad sam primetila blatnjave tragove koji su vodili do njega. Kuda li je se to smucao? Pored njega je bila prazna flaša vinjaka. Sedeo je na rasklimanij stolici i nalivao se tim otrovom. Koji nam je uništavao živote. Stajala sam na pragu plašeći se njegove reakcije, i onoga što bi mogao da uradi.
'Gde si bila?'
Pijano me je upitao i stavio moj mozak na još jedan test razmišljanja. Mogla bih reći da sam bila u striptiz klubu da otplaćujem dug. Ili da sam bila sa društvom u gradu.
'Sa društvom u gradu'
Ustao je sa stolice i zaljuljao se. Pritrčala sam da mu pomognem da ne padne na šta me je on šutnuo u koleno. I prevrnuo se kao sveća.
'Vidi šta si sad uradila kravo!'
Progutala sam povredu i prišla da ga podignem. Stavio mi je ruku oko vrata i osetila sam godine kako se lome na njemu. Nikad nisam želela da priznam koliko me povređuju njegove reči. Uvek sam to pripisivala alkoholu i situaciji, ali nikad njemu. Spustila sam ga na krevet i oduzela mu prokletu flašu. Uhvatio me je za kosu i prodrmao mi glavu.
'Zar se sad vraćaš kući kozo. Gde si bila? Ha?!'
Glava mi je odgovarala ogromnim bolom. Želela sam da mu nabijem sve na nos. Ali nisam smela.
'Kod koga si sad u krevetu bila kurvo velegradska?'
Kosa mi je još bila u njegovoj ruci, a knedla u grlu. Ne smem zaplakati...
'Sa društvom'
Odgovorila sam kroz jecaje. Pustio me je da padnem na pod i oborim sto. Ustao je i nagnuo se ka meni.
'Lažeš! Lažeš kao poslednja kučka! Govori! Govori gde si bila!'
Dok je govorio njegove zelene oči su se kolačile na mene. Videle su se staračke bore. Onda sam primetila da nije bes zbog kog je kolačio oči. Već bol. Počeo je da kašlje, njegovo telo prožimali su haotični trzaji. Seo je na krevet a ja sam ustala dohvativši mu čašu vode. Kad je popio nije mu bilo bolje. Nastavio je da kašlje. Zagrlila sam ga dok se oluja ne zaustavi. Kad se malo smirio obmakla sam se od njega da vidim jel' živ. Imala sam šta i da vidim moja bela majca bila je prošarana crvenim mrljama od krvi. Tuberkuloza? Rak? On mora hitno u bolnicu. Uzela sam telefon iz torbice i okrenula broj hitne pomoći.
'Šta to kog đavola radiš?'
Upitao me je hrapavim glasom otac. Njegova bleda koža uklapala se sa zidom. Ali ne zidom našeg stana. Već sa belim ziovima. Umorno me je gledao sa smeđeg kauča.
'Seko, šta se dešava?'
'Ništa srećice, idi spavaj'
Obratila sma se svom dvanaesogodišnjem bratu. Njegove zelene oči su me uplašeno gledale.
'Da?'
Luka je otišao u sobu.
'Molim vas dođite, moj otac. Kašlje krv'
Dala sam im aresu i kroz nekoliko minuta moj bledi otac je bio u kolima hitne pomoći. Moju majku je probudila glasna sirena ispred zgrade i buka koju je pravio moj otac dok su ga odvodili.
'Glupačo! Šta si i ti sad našla da brineš za mene!'
Dobacio mi je dok je jedan doktor zatvarao vrata.
'Uradićemo sve što je u našoj moći'
'Idem sa vama'
Majka je podigla glavu iz ruku i pogledala me crvenim očima od plakanja. Njena iznošena suknja i iscepani rukavi košulje su odavali znak siromaštva. Ali su takođe i njena čistoća i čistoća kuće odavali zlatne ruke jedne žene. Kosa joj je bila pod maramom, a nekoliko pramenova zlatkaste kose su viorili na jutarnjem vetru. Skoro će pola tri. A ja još ni oka nisam sklopila.
'Idem ja sa njim'
Reče i prekide me iz razmišljanja'
'Ne mama. Ti trebaš da ostaneš ovde sa Lukom'
Htela je da kaže nešto ali je prećutala.
'Pametna si ti ljubavi moja. Čuvaj se i javi mi šta bude bilo sa ocem'
Reče i okrene se u kuću. Čudo da se Luka nije probudio. Ušla sam u kola hitne pomoći pored gromadnog vozača. Vozili smo se pustim ulicama u tišini.
'Znaš, odnekle si mi poznata'
Noge su mi se otsekle. Ako je on provalio ko sam ja ispod maske.... '
'Ne gospodine, mislim da grešite'
Nasmešio mi se i promenio brzinu.
'Ja dobro pamtim lica... gospođice'
Odmahnula sam glavom.
'Sigurno ste me pomešali sa nekim'
Slegnuo je ramenima i zakočio isped bolnice. Izašli smo na hladnu cestu i videla sam bolnicu. Lepo je sređena. Ulaz i dvorište. Kao u apoteci. Izvezli su mog oca iz kola i uputili se ka operacionoj sali.
'Odavde ne možete dalje'
Reče mi jedna medicinska sestra i zalupi mi bela vrata pred nosem. Sela sam na obližnje stolice i čekala. Žena iza stakla za prijem pacijenata me je gledala kroz male naočare čkiljavim očima. Njeno koščato lice je izgledalo kao lice same smrti u ovom sablasnom i napuštenom hodniku bolnice. Savila sam se još više u kožnu jaknu i pridremala na neudobnoj stolici.
I evo nam ga nastavak. Vote/komm. Recite ako nešto trebam da promenim u stilu pisanja knjige ili tako nešto. See ya
