NOVELA Tama u tvojim očima (završena)

14

"Isuse! Kakva si ti budala, Madelin" čuo sam da neko priča.

"Mmmm"

"Ustaj idiote" mislim da je to bio Tvigijev glas.

"Ućuti, glava me ubija" promrljao sam

"Bolje da te glava ubije nego ja!" dreknuo je a meni se mozak trznuo "Daj vodu"

"Može malo vode hval... Eeeeej" dreknuo sam bolno kada mi se voda sručila na glavu. Podigao sam se brzo, sa mukom i požele da nisam. Imao sam osećaj kao da mi se hiljadu eksera zabada u slepoočnice.

"Šta jebote radiš!?" povikao sam i napokon uspeo da otvorim oči. U mom vidnom polju je bio Tvigi... besan Tvigi. A iza njega... koliko sam mogao da se fokusiram, nalazio se konobar. Identične besne face.

"Koji vam je kurac!?"

"Koji je tebi kurac, pitam te?" rekao je Tvigi.

"Upali ste ovde kao..." zastao sam i pogledao oko sebe "Alina! Sranje! Gde je Alina?" ustao sam sa mukom i krenuo ka dnevnoj sobi. Glava mi je bubnjala svakim korakom, ali to me nije sprečilo da je tražim. Pošto je nisam pronašao u dnevnoj sobi, krenuo sam ka kupatilu. Nije je ni tamo bilo.

"Alina!" povikao sam "Gde je? Tvigi!" krenuo sam nazad i video da ova dvojica sada sede u dnevnoj sobi.

"Tvigi jebote, gde je Alina?"

"Ne znam gde je sad" rekao je Tvigi dok je nonšalantno sedao na fotelju. Uhvatio sam se za glavu pokušavajući da oteram bol i da se setim šta se noćas desilo.

"Nisu je valjda našli? Jebote Tvigi..." zavapio sam.

"Jok" palio je cigaretu i gledao u mene "To nisu sigurno"

"Sranje, sranje, sranje..." vikao sam i išao po sobi kao lud "Moram... Moramo videti nadzorne kamere! To... Jel možeš to da središ? Možeš, znam!" okrenuo sam se i požurio ka sobi govoreći usput "Idem da se obučem i idemo odmah da vidimo kamere. Požuri, molim te..."

Utrčao sam u sobu i video izgužvan krevet, sada mokar. Žurio sam, saplitao se, tražio sam stvari i navlačio ih na sebe. Otrčao sam u kupatilo na brzinu, sredio se i ispraznio. "Jebote, nikad više neću piti" mrmljao sam. Kako sam bio tako glup da je ispustim iz vida. Nisam mogao sebi da oprostim.

Vratio sam se u sobu i zatekao Tvigija i gej konobara kako sede.

"Idemo?"

"Gde?"

"Da vidimo kamere! Šta sam ti rekao malopre!?" bio sam na ivici živaca.

"Nema potrebe, Madelin...Otišla je."

"Možda je u opasnosti"

"Ne, nije u opasnosti." zastao sam na ovaj njegov komentar.

"Šta mi to prećutkuješ, Tvigi?"

"Ne znam šta hoćeš da ti kažem?"

"Istinu!"

"Ah... istinu... Dobro" polako je ugasio cigaretu i ustao "Dobro, reći ću ti istinu. Istina je da ste se sinoć šetali po gradu i da su moji ljudi pazili na vas. Zato što se neko, negde, u Vegasu raspitivao za nju" zaustio sam nešto da kažem, ali je Tvigi podigao ruku i ućutkao me "Istina je da ste se vatali na svakom ćošku, polupijani - ne krivim te uzgred... zgodna je ta tvoja žena..."

"Nemoj da..."

"Istina je da ste se vratili u hotel bezbedno i da je ona jutros, unezverena, došla do mog restorana, sama... da ponovim sama, bez tebe, bez pratnje i uzela svoj pasoš"

"Kod tebe je u restoranu, jebote zašto mi ne kažeš tako?" na trenutak mi je laknulo, ali onda mi je Tvigi podigao pritisak još više.

"Ne ona nije u mom restoranu, jer tvoja žena je... " teatralno je pogledao na sat i rekao "Sad negde iznad Alantskog okeana na putu ka svojoj kući."