NOVELA Tama u tvojim očima (završena)

11

Na Merilend park aveniji je bila gužva. Tvigi je rekao da potražim najbolji restoran, samo mi nije rekao da je jedini u tom kraju - zato je i najbolji.

Parkirao sam auto malo dalje i krenuli smo niz ulicu ka restoranu i u jednom momentu ona me je uhvatila za ruku. Zastao sam te pogledao sam u naše spojene ruke, a zatim u nju a ona je se samo nasmejala i povukla me napred.

Alina se nakon mog ispada ponašala normalno - iako je rekla da je "napad panike", u šta ne verujem. Ja nikada nisam imao napad panike. To je budalaština.

Uglavnom, ona se vratila se u auto i čekala da dođem sebi. Što sam i uradio petnaestak minuta kasnije. Kada sam ušao u SUV, očekivao sam da me zaspe gomilom pitanja, međutim, ona je započela priču o nekoj njenoj i Olesjinoj stvari. Ostatak puta sam je slušao i ćutao. Bio sam zahvalan što ništa nije pominjala.

Kada smo već stigli blizu restorana, rekao sam joj "Nemoj ništa da komentarišeš, pusti mene da pričam. U redu?"

"Sí señor" rekla je i nasmejala se. Taj smeh, zajedno sa rečima koje je izgovorila, učinio je da se neki moji delovi tela pa... učvrste. U trenu.

"Si... Šta je sa tobom?"

"Ništa. Onako... Malo da te opustim..."

"Da me opustiš?" ponovio sam za njom kao papagaj.

"Da" dios mio, daj mi snage da se izborim sa ovom ženom.

Blago sam je povukao za sobom u prolaz neke uličice naspram koje smo bili, da nas zaklonim bar malo od pogleda.

"Šta to radiš?" pitala me je dok je trčkarala zamnom.

Kada smo bilo iole sklonjeni od pogleda, približio sam joj se, toliko da su nam se nosevi dodirivali.

"Alina, moraš da znaš, da ako mi kažeš "Da, gospodine", da li to bilo na engleskom ili španskom, to me nimalo neće opustiti, naprotiv..."

"Kako to misliš?" prodahtala je, očigledno ne shvatajući šta pričam. Uzeo sam njenu ruku i pritisnuo je na moje međunožje i prošaputao uz njene usne "O ovome ti pričam"

Tek tada, ova blesava devojka je shvatila i blago pocrvenela "A misliš... O... da... ok, razumem"

Bila je tako jebeno slatko zbunjena, i rumena... da mi je bila neodoljiva.

"Mislim da ne razumeš..."

Obrušio sam se na njene usne i kunem se, imale su još slađi ukus nego prethodni put. Zastenjao sam u njena usta i privio je čvrsto uz sebe. Jedna njena ruka mi je završila oko vrata a druga, još jače stisnula moj kurac.

"O jebiga..." jedva sam izustio ispod daha kada sam posegao rukom u njenu kosu i kada sa shvatio da nosi periku. Jedan milisekund mi je trebao da shvatim da smo još na javnom mestu i da ne želim da je razotkrijem, bez obzira što smo daleko od njenog progonitelja.

Po drugi put taj dan, prekinuo sam naš poljubac. Ne znam kako sam smogao snage za to. Naslonio sam svoje čelo na njeno i zadihano prošaptao "Videće nas neko".

Njene oči su bile zamućene, a usne natekle od mog poljupca.

"Šta da radim sa tobom, malena?" zagrlio sam je rekao sam iako sam veoma dobro znao šta bi radio sa njom.

Promrljala je nešto u moje grudi, ali nisam imao snage da pitam šta je rekla. Pokušao sam da se smirim, dok mi je srce udaralo. Stajali smo zagrljeni tako par minuta, kada je ona napokon pitala

"Šta ćemo sad da radimo?"

Ugrizao sam se za jezik da joj ne bi odgovorio šta stvarno mislim, jer nije bila svesna da me još uvek čvrsto drži. Ipak sam rekao "Moramo da krenemo. Ali da bi krenuli... znaš... moraš prvo da me pustiš..."