Tkam Sofiju munjama mudrosti
Utapam je u toploj izdajničkoj krvi
Da bude svesna i da bude živa
I ne dopusti neznalici da je ljubi
Čuvam je od kamenja koje bacaju gresi
Oštrinom svoga jezika i brzinom praznine
Pokušavaju nauditi dobroti i lepoti
U posekotine joj ubrizgavaju neznanje
Pričam joj o prirodi i vremenu
Pretvaram rad pčela u bajke
I postanak svega u slova
Iz izvora života kujem pesme
I ponavljam joj kao detetu nemirnom
Da jednog dana od nje će zavisiti sve
A ona prkosna i drska odmahuje rukom
Nesvesna da zbog nje postoji svet
Pokazujem joj čuda, brda i okeane
Upija sve kao biljka što jede svetlost
Fascinira je raznolikost postojanja
A nije ni svesna kakva moć se tu krije
Pomažem joj da prihvati svoja osećanja
Jer znam kako je topiti se sa kišom
Reflektovati sunce jer unutra živi mrak
Strah što bez nimalo milosti te proždire
Objašnjavam joj da se brzo širi i stari
Ona je kao knjiga, svaki dan u sebi
Rodi novi list koji ne možes shvatiti
Ako stare nisi dobro ižvakao
Govorim joj da je ona previše za ljude
A njoj nije jasno kako ona tako sićušna
I neistražena i pogrešno shvaćena
Nikada neće biti prihvaćena
Prisustvujem tome da niko je ne pozna
Sofija, maleni talas gladan znanja
Što raste svetlosnom brzinom
A koren joj gorki truli
Postoji par plamenova što nadu mi daje
Oni žele da je upoznaju i čuju njene tajne
Žele da je zaštite od gubitka latica
I zato im Sofiju ostavljam u amanet
