Pitaju me besposleni oblaci
O usamljenoj devojci na prozoru
Ona sebično krade čistoću i moć
I skriva ih kao svoju nevinost
Odgovorih: To je Zlatokosa
Poljana prepuna maslačaka
Ptica što sa zemlje sve vidi
Umetnik zarobljen u skulpturi
Svi se čude njenoj dugačkoj kosi
Zamršena kao ptičije gnezdo
Protkana jadima a i dalje nežna
Vlasi sijaju zbog ponoćnih suza
Kroz njih izlazi besmisao života
Neuhvatljivost emocija i oluja misli
Seče kosu svoju, polako i strpljivo
Ne sažaljevajući bezvredne uspomene
I bolesne grehe, krute okove sveta
Toliko je teška da iznutra krvari
Vodi se borba izmedju lepote i života
Samo djavo zna da lepota je prokletstvo
Koju trebaš pustiti da teče niz reku
