U KUĆI NA LITICI

2. poglavlje

- Dobar dan. Ja sam Lili Svonson. -

Obratim joj se kad stanem ispred nje, a ona ne uspeva da sakrije trzaj kad ugleda moje izubijano lice.

Treba joj momenat da se pribere. Ponovo je uviđavna i trudi se da sakrije preneraženost i znatiželju. Prihvata moju ruku i slabašno se osmehuje.

- Oh, drago mi je. Džejn Mekfi. Nadam se da ste dobro putovali? - pita nespretno i ja joj potvrdno odgovaram.

Srdačna je i prijatna. Mislim da smo negde istih godina i zato se brzo odlučujemo da prestanemo sa persiranjem. Simpatičan mi je njen "američki engleski". Nisam dosad imala priliku da razgovaram sa nekim iz Amerike.
Džejn predlaže da odemo u obližnji kafe kako bismo porazgovarale pre nego što me odveze u kuću u kojoj ću raditi.

Prstima je obgrlila šolju kafe dok se trudi da joj osmeh ne izbledi zbog onoga što namerava da mi kaže. Vidim da joj nije lako da priča o tome.

- Kao što sam ti već rekla kada smo se čule telefonom, u pitanju je moj brat. On je u kolicima. Njegovo jedino ograničenje je to što ne može da hoda. Hoću da kažem, nema drugih smetnji. Pretrpeo je povredu u kojoj su mu noge stradale i to je ostavilo trajne posledice. -
- U redu. - promrmljam dok u glavi pokušavam da iskopam sve ono što sam želela da je pitam, a što sam iz nekog razloga odjednom zaboravila.
- E sad... On je malo, kako bih ti to rekla, zatvoren i često neprijatan. Veruj mi, nije on loš. Nije zao, ali to što mu se dogodilo ostavilo je traga na njegovu psihu. Nekad je tih i depresivan, a nekad svadljiv i naporan. Samo nemoj njegovo ponašanje primati srcu. -
- Pokušaću. Da li... da li on uzima neku terapiju, da li u ishrani postoji nešto na šta posebno treba da obratim pažnju? -
- Uzima određene lekove za cirkulaciju, i neke vitamine, ali sve ću ti to pokazati kad stignemo tamo. -

Klimam glavom i na momenat obe zaćutimo. Vidim koliko se trudi da ne zuri u moje lice, a ja stvarno ne mogu da je krivim zbog toga. Još uvek sam otečena i modra. Pokušavam da se vratim na razgovor i saznam barem još nešto pre nego što krenemo.

- Koliko ljudi stanuje u kući? Zanima me zbog čišćenja i pripremanja obroka? -
- Samo Logan. Ja živim ovde u gradu. Obilazim ga i pomažem koliko mogu, ali ne mogu sve da postignem. Znaš, moj muž i ja pokušavamo da dobijemo dete. Planiram da se potpuno posvetim lečenju kako bih što pre postigla rezultate, a ne mogu da budem mirna dok je Logan sam u onoj kući. - objašnjava nekako stidljivo i kao da se izvinjava, a obrazi joj se zarumene čim pomene dete.

Meni se u tom trenutku nešto steže u grudima, a u grlu mi se stvara knedla koju nikako ne uspevam da progutam. Trepćem, jer ne želim da mi oči čak ni zasuze. Bože, preteško je! Džejn je, srećom, još uvek obuzeta svojom mukom pa ne primećuje moju. Zagledana je u preostalu kafu u svojoj šolji i čini se da joj je potrebno nekoliko trenutaka da se sabere. Kada ponovo podigne glavu smeši se nekako tužno i ja poželim da je zaglim.

Njen automobil je mali i pravi ženski. Nakon što smo nekako spakovale moje kofere pozadi pošle smo prema našem odredištu. Vozila me je kroz grad, a ja sam gledajući kroz prozor pokušala da upijem što više. Krivudale smo uskim i strmim ulicama sve dok se jednog trenutka nismo našle van grada. Džejn je videla nemir na mom licu.

- Kuća je malo izdvojena od grada, ali nije daleko. Videćeš. - požurila je da mi pojasni.

I stvarno, posle nekih desetak minuta vožnje put je počeo da se penje naviše i tada sam je videla. Izdignuta kao na kakvom prestolu, visoko na litici stajala je kuća kakvu nikada ranije nisam videla. Sa prednje strane bila je ograđena ogradom od kovanog gvožda čija je kapija bila raskošno ukrašena. Dvorište je bilo prostrano i strmo, prekriveno opalim lišćem. A u središtu svega toga izdizala se trospratna građevina tamne spoljašnosti sa visokim zabatima i velikim prozorima. Oko nje bila su raštrkana gola stabla, a ispod nje se prostirao okean. Izgledala kao neka stara, umorna i oronula lepotica koja je u svojim najslavnijim danima mamila poglede, ali niko pa čak ni ona ne može da pobedi vreme. Sada je samo stajala tu i puštala vetrove da je šibaju dok se sa setom priseća slavnih dana. Taj plašt prošlosti koji je lebdeo oko nje činio je da izgleda misteriozno i čak pomalo zastrašujuće. Nisam znala šta me čeka iza njenih zidina i bila sam svesna da me sve više uznemirava pomisao da ću uskoro morati da prođem kroz njena vrata.

- Izgleda... - uhvatila sam sebe kako razmišljam na glas.
- Jezivo. Znam. Tmurno vreme zna da stvori takvu atmosferu. Veruj mi, nekad je bila potpuno drugačija. Uzgred, imaš li dozvolu? - pitala ue Džejn neočekivano i tako skrenula razgovor sa same kuće.
- Imam. - odgovaram kratko i dalje opsednuta gledanjem u kuću koja se sve više uzdizala ispred nas.
- Odlično. Gore postoji jedan automobil koji ćeš moći da koritiš. Biće ti zgodno kad budeš morala u grad. -
- Odlično. - promrmljam srećna što postoji nešto što će mi pomoći da što pre pobegnem odavde ako to iz nekog razloga budem morala.

Unutrašnjost kuće nije hladna kao što sam očekivala. Dan je prohladan i vetrovit, ali unutra je prijatno toplo. Prolazimo kroz veliko predvorje čiji je pod prekriven pločicama koje su na sredini uklopljene tako da stvaraju sliku koju i ne stižem da vidim. Džejn žuri napred, a ja žurim za njom plašeći se da bih mogla da se izgubim u toj ogromnoj kući.
Uvela me je u prostranu prvougaonu prostoriju čiji su zidovi gotovo sa svih strana bili prekriveni policama za knjige. Na dugačkom zidu naspram vrata nalazio se veličanstven kamin, toliko širok da bi Deda Mraz bez problema tuda mogao da se spusti sa sve sankama. Nameštaj je bio raskošan i činio se neopisivo udobno. Na sredini sobe stajale su dve indentične sofe postavljene jedna napram druge. Pored je bila fotelja sa masivnim rukohvatima i visokim naslonom, a ispred nje nizak tabure sa resama. Drveni pisaći sto bio je bliže prozoru koji je gledao na prednje dvorište i put odakle smo Džejn i ja došle.

I tada sam ga videla. Okrenut prema prozoru, sedeo je pored stola i bio zagledan negde daleko. Znam da nas je čuo, ali je svejedno odlučio da se ne okrene sve dok se Džejn nije oglasila.

- Ćao! Stigle smo. -

Dohvatio je točkove i okrenuo kolica pa ih dogurao bliže nama. Delovao je nezainteresovano i bio pomalo namršten dok nam je prilazio.

- Lili, ovo je moj brat Logan Arčer. Logane, ovo je Lili Svonson, tvoja nova domaćica. -

Pružila sam ruku spremajući se da izgovorim neku od fraza uobičajnih za upoznavanje kada me je prekinuo i na trenutak potpuno zbunio.

- Šta ti se desilo sa licem? - pitao je tek tako ignorišući moju ispruženu ruku.
- Logane! - ciknula je Džejn šokirana njegovom drskošću.

I ja sam bila, moram da priznam, ali mu nisam pružila zadovoljstvo da to vidi na meni. Ispravila sam ramena i pogledala ga hladno, skoro nadmeno.

- Dobila sam batine. - odgovorila sam suvo.

Mogla sam da pronađem neki drugi način kako bih objasnila ono što mi se desilo. Mogla sam drugačije to da kažem, da to nekako preformulišem samo kako bi zvučalo manje odvratno, ali nisam htela. Zašto da ulepšavam istinu koja je svakako toliko ružna da je ništa ne može ublažiti.

Videla sam da nije očekivao takav odgovor. Zaklimao je glavom izdižući usne na gore. Izgledao je kao da razmišlja o onome što je upravo čuo, a onda je ponovo progovorio.

- Ti mene nećeš da pitaš zašto sam u kolicima? -
- Neću. Ne želim da zabadam nos tamo gde mu nije mesto. - odgovorim bezizražajno i odmah začujem Džejn kada se zakikoće glasno i od srca.
- Pametnica?! Pa barem nam neće biti dosadno! - procedio je kroz zube i dalje me proučavajući.

Zato odlučujem da i ja učinim isto. Stariji je od Džejn i mene. Pošto sedi ne mogu da ocenim njegovu visinu, ali sudeći po tome dokle mu dosežu kolena rekla bih da je visok. Nije mršav. Ruke su mu snažne, a ramena široka i pretpostavljam da je to zato što se toliko služi gornjim delom tela. Međutim, lice mu deluje nekako ispijeno. Liči na isposnika sa bradom starom i više od nekoliko dana ispod koje su se krili upali obrazi i snažne jagodične kosti. Oči su mu plave poput okeana koji zapljuskuje stene ispod njegove kuće. Pogled mu je drzak i izazivački, a ja se prisećam Džejninih reči kada me je savetovala da ništa što njen brat kaže ne shvatam lično. Nismo najbolje počeli, ali to je samo početak. Iz nekog razloga osećam da ni kasnije neće biti ništa bolje, ali ova kuća i ovaj čovek su trenutno sve što imam. Moraću da trpim njegovu zlovolju dok mi se ne ukaže neka bolja prilika i trebalo bi da budem zahvalna što sam tu gde sam.

Uostalom, ko sam ja da ga osuđujem zbog njegovog ponašanja. Ne znam ništa o njemu. Ne znam šta mu se desilo i zašto je takav kakav je, ali mi se čini da nije oduvek bio takav.
A možda samo pokušavam da ga opravdam kako bi mi bilo lakše. Ne znam...
Stojim u toj sobi koja izgleda kao da je opis iz nekog istorijskog romana. Džejn me poziva da pođem sa njom kako bi mi pokazala ostatak kuće. Logan me i dalje gleda ni malo prijateljski, a ja se pitam da li sam možda ipak prenaglila kad sam odlučila da dođem ovamo.

                               
Polako nastavljamo dalje. Vreme je da upoznate Lili. Kako vam se čini? 💜💜