|| Tea Black
Sjedela sam satima naslonjena na zid moje sobe. Izgledalo je kao da Leon nikad neće doći ali čim sam to pomislila čula sam korake na stepenicama. Ustala sam i prišla vratima naginjući se na njih, a kada su se vrata otvorila pala sam na ledja i ugledala Leona iznad sebe.
"Dugo ti je trebalo da me pustiš." - Kažem mu prekrštajući ruke.
"Morao sam da idem negdje i smatram da ne bi bila sigurna sama, zato je bilo neophodno da te zaključam ovdje."
"Da li si svjestan da mogu pobjeći kad god želim?" - Kažem mu.
"Hahahaha, a stvarno, gdje bi otišla?"
Prebacim pogled na drugu stranu kako ne bi gledala u njega. Možda je u pravu, sada nemam ništa i ne mogu nikuda da odem, a svakako i ne namjeravam da odem dok ne saznam šta se kog djavola ovdje dešava.
"Hoćeš li ležati tu cijelu noć ili?"
Ponudi mi ruku da ustanem ali ju grubo udaljim od sebe. On me izignoriše i polako me podigne noseći me u rukama. Udarila sam ga nogom u bradu pa me je odma ispustio a ja sam krenula ka izlazu kuće.
"Gdje ideš Tea?"
"Boli te briga, vratiću se za pola sata. Ako nemaš ništa pametno da radiš ne moj da me pratiš. Dosta mi je ovih sranja."
Zalupim vratima iza sebe i krenem ka prodavnici koja se nalazila na kraju ulice. Produžila sam korak da budem sigurna da me on neće pratiti. Bila sam zamišljena i totalno izgubljena u svojim mislima. Milion pitanja mi se vratilo po glavi. I prije mi je život bio komplikovan a sad postaje sve teže i teže. Nisam obraćala pažnju kuda idem pa sam se sudarila sa nekom osobom nakon čega smo se oboje uhvatili za glavu.
"Mnogo mi je žao, nisam gledala kuda idem." - Rekla sam pomalo zbunjena.
"Nema veze ni ja nisam obraćao pažnju. Izvini ako sam te uznemirio sa ovim."
Kada sam podigla pogled vidjela sam momka otprilike Leonovih godina, mada je meni više izgledao kao muškarac. Imao je neurednu kosu i naglašene crte lica. Majica mu je, takodje, naglašavala mišiće i njegovu gradju. Brzo sam ušla u prodavnicu uzimajući samo kolu i čips, a isto tako brzo i izašla. Taj dečko je čekao isped naslonjen na zid.
"Čekaš nekoga?" - Upitam ga.
"Pomislio sam da bi ti mogao praviti društvo, ipak je dosta kasno a ja sam kriv što smo se povredili."
"Predpostavljam da je to u redu, ali ne bih baš da rizikujem." - Kažem mu.
"Nego dosta si mi poznata. Da li smo se upoznali negdje?"
"Ne znam. A i da jesmo vjerovatno sam te zaboravila. Na zabave obično idem samo sa drugaricom. Ona je onaj tip osobe koja se provodi a ja sjedim i pazim da ne napravi neko sranje." - Kažem ukratko.
"Hahahaha. Izvini ako sam znatiželjan samo si mi se učinila kao poznata cura. Čudi me da ne ideš po klubovima."
"Hahahaha, svakako nisam toliko "poznata" ovdje pa su vjerovatno male šanse za to. A i...ne volim klubove." - Odgovorim mu hladno.
"Od ovoliko zapitkivanja nikako da se predstavim."
"Mislim da to nije potrebno..." - Kažem pa me prekine.
"Mladen Hill, ljepotice."
"Št- ..Šta si rekao?" - Upitam ga ponovo gledajući u njega sa mnogo više interesovanja nego u prethodnom razgovoru koji smo vodili.
YOU ARE READING
Pod djavoljom zaštitom
Paranormal- Ponekad sudbina oblučuje naš put ali mi sami stvaramo svoj kraj.
